Naslednik Svetog Petra

ZASEDANjA u Ferari su prekinuta u jeku borbe mišljenja. U gradu se pojavila kuga, a vesti iz Carigrada, prema kojima se Turci sve više primiču prestonici, uneli su veliki nespokoj. Naročito među gostima. Uz te brige iskrsla je i dodatna, Grcima su se olakšale kese. Saborovanje se odužilo, a troškovi boravka uvećavali, poskupljivali.

U tim okolnostima napušteno je čistilište i prešlo se na još vrelije teme. Da li Sveti Duh ishodi "od Oca i Sina", ili samo od "Boga Oca", bilo je pitanje oko koga su se teoretičari dve crkve najžešće i najduže sukobljavali. Katolička crkva je to razrešila tako da je prihvatila dogmu zvanu filiokve još u V veku - Sv. Duh ishodi "od Oca i Sina". To učenje su kao pogrešno odbacivali u Istočnoj crkvi, zastupajući shvatanje da Duh ishodi samo od "Boga Oca".

Strpljenje je prvo napustilo mitropolita Marka. On je, sa svojima, predložio da ne gube vreme, da se počnu pakovati...

Car, kome je vreme uzaludno prolazilo, nije bio pozivan ni u kurtoazne posete. A njegove muke su bile vladarske. Kao da je još gajio nadu da će mu papa i zapadni vladari pružiti vojnu pomoć, smirio je Marka, sprečio razlaz. Reagovao je i papa. Strah od kuge i posebno nemaštine gostiju, razrešio je tako što je sabor preselio u Firencu, koja je pristala da snosi i troškove Grka i ostalih gostiju sa Istoka.

U novoj sredini nastavljene su stare teme. Kako su dalje bile pata karte, Grci su zaista počeli pakovati prtljag. To je dalo povoda Latinima da ih optuže, tvrdeći da oni uopšte ne žele uniju. Ko je mogao doneti konačnu odluku? Prilike su se iskomplikovale i kad je car stao na stranu svojih, tražeći da se prihvati njihovo učenje o Svetom duhu, saborovanje je izgubilo smisao.

Preostalo je još da se izjasni papa koji je i sazvao sabor i bio glavni finansijer. On se oglasio emotivno i za nastale prilike vrlo mudro. Upozorio je sve učesnike sabora da imaju jedinstvenu priliku da "razvesele ljude, anđele, pa čak i samog Boga" i da bi bio veliki greh tu šansu propustiti.

Papine reči delovale su blaženo.

Mitropolit Marko je ućutkan, a u prvi plan istočnjaka dospeo je njegov kijevski kolega Isidor, koji je bio i najiskreniji pristalica unije. On se učesnicima obratio "aksiomom", nudeći očevidnu istinu - koja je opominjala da svi sveci, upravo zbog toga jer su sveci, pa zato i ispunjeni Duhom svetim, moraju se u svojoj veri slagati, iako se može činiti da se njihove izreke o veri razlikuju, ali su one samo površne i nevažne, jer bi inače Duh sveti samom sebi protivrečio.

Pa, to je ono pravo, oduševile su se pristalice unije.

Zašto to ne bi primenili i na dilemu izlaženja Duha svetog, počela se pitati većina?

Prihvate Isidorovu istinu i to tako da su Latini i dalje mogli govoriti o izlaženju duha "od Oca i Sina", a Grci da se to događa "od Oca preko Sina". I u tim okolnostima vera obeju crkava u biti je ista, samo drugačije izrečena, te "od" i "preko" imaju isto značenje.

Koliko je ovo iznenadno pristajanje da su dve crkve u bitnome iste, moglo uticati na poljuljano zdravlje carigradskog patrijarha Josifa II? Upravo je on posle ovog događaja umro i odlučeno je da se u Firenci i sahrani.

Patrijarh je sahranjen, mitropolit Marko potpuno ućutkan, želja većine Grka da se vraćaju kući, pogodovala je zalaganjima Isidora da se sporovi, u istom duhu prevazilaze i postigne jedinstvo crkava. Tako je brzo razrešeno i pitanje čistilišta, prihvaćeno je učenje katolika da duše posle smrti postižu svoj konačni cilj, bez čekanja na Sudnji dan i da će duše pravednika gledati Boga "licem u lice". Pronađeno je i rešenje za vekovno sporenje oko kvasnog i beskvasnog hleba, tako da su oba postala telo Hristovo.

Koliko je saborovanje bilo ubrzano i koliko su istočnjaci izgubili volju da brane svoj nauk, najbolje se pokazalo na pitanju papskog primata. Papi je, bez ikakve zadrške, priznato da je naslednik Svetog Petra, glava i učitelj svih hrišćana, da poseduje vlast upravljanja Crkvom. U dokumenta je samo ušlo da patrijarsi i dalje zadržavaju dostignuta prava i ostvarene privilegije. U istoj prilici papa je kijevskog mitropolita Isidora preveo u kardinala.

Učesnici sabora su se razišli sa različitim osećanjima. Papa i njegovi ostvarili su što su i bili naumili. Ispoštovali su i preuzete obaveze, svojim brodovima vratili Grke u Carigrad. Saboraši Istočne crkve podelili su se još u Firenci, a po povratku podelu su još više produbili. Najveći gubitnik bio je zapravo car. Svojim držanjem razočarao je obe crkve, a onda i samog sebe.

Car je preduzeo sve da se sabor održi i da se uspostavi crkveno jedinstvo. A sve to je bilo podređeno samo jednom cilju, da se izmoli vojna pomoć pape i Zapada kako bi se Vizantija sačuvala od najezde Turaka, koji su već bili zakoračili na evropsko tle. Bila je to loša procena cara i njegovih vojskovođa, pa i same Istočne crkve. Rimska crkva i papa više nisu uživali ugled i moć iz ranijih vekova kad su organizovali i vodili krstaške ratove. Vodeće evropske zemlje su se okrenule svojim državnim interesima i u vojničkoj pomoći Vizantiji nisu videle svoj interes.

Događaji koji su brzo usledili to su najbolje i potvrdili. I sam papa i papska država ostali su gluvi na vapaje cara Konstantina I koji je, iščekujući obećane brodove sa zapada, junački poginuo (29. maja 1453) braneći Carigrad od proboja Turaka. Od krvi koja je tada prolivena crvena je bila (i ukaljana) i crkva nad crkvama Sveta Sofija.

Ugasila se, izdahnula je, hiljadugodišnja Vizantija.

Tim činom nije se ugasila i Istočna crkva.

(Nastaviće se)