Božić na dva razboja

KOD rimokatolika i pravoslavaca ni vreme nije isto, nema isti tok. Pravoslavni narodi, Srbi, Gruzini i Rusi, kao i Jerusalimska patrijaršija i „monaška republika“ Sveta Gora, vreme odbrojavaju po julijanskom kalendaru koje kasni za ostalim hrišćanima za 13 dana.

U tim okolnostima pravoslavci su se prilagodili vremenu. Gregorijnski kalendar su prihvatili za orijentaciju u vremenu, a julijanski služi za snalaženje u duhovnom svetu. Njihovo uporedno postojanje identično je postojanju koje je korišćeno i kod starih naroda, kod Kineza, Jevreja, i muslimana. Ta veza odražava spoj modernog i tradicionalnog. Iako je julijanski kalendar kod Srba bio ugrožavan, opstao je sve do 1918. i stvaranja Jugoslavije. Za jugoslovenstvo i dogme koje su ga pratile, Srbi su se, tvrde pravoslavni teolozi, odrekli svoje države, jezika, pisma, ali i tradicije.

I danas brojni Srbi, oni „savremeni“, upozoravaju one druge da kasne za svetom, kao i julijanski kalendar. Ovaj kalendar je, inače, prvo potisnuo stari narodni kalendar koji je u Srba bio važeći. Arheološki ostaci to potvrđuju, a kao dokaz teoretičarima vere služi i sačuvana tabla sa Smederevske tvrđave koja je svoje otvaranje datirala sa 6938. godinom.

Svoj veliki praznik, Božić, i ove godine najveći broj hrišćana proslavio je 25. decembra. Pravoslavci, u Rusiji i Srbiji tu svetkovinu odlažu za 7. januar.

Najstariji hrišćanski praznik je uspomena na vaskrsenje Isusa Hrista. U prvim vekovima hrišćanstva, praznik nad praznicima, slavio se kad i jevrejski Pasha ili nedelju dana kasnije. Na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine termin slavlja Vaskrsa je tačno utvrđen. Vaskrs se slavi posle prolećne ravnodnevice, posle punog meseca i posle jevrejske Pashe, uvek nedeljom.

Ceo hrišćanski svet jedinstveno je slavio Vaskrs istog dana, sve do 1582. godine. Tada je usledila reforma, uveden je grigorijanski, a potisnut julijanski kalendar. Ova promena povukla je i promenu izračunavanja termina praznovanja Vaskrsa. Rimokatolička crkva Uskrs je počela da slavi u prvu nedelju posle punog meseca, posle prolećne ravnodnevice.

Pravoslavni su se odmah pobunili, dokazali da tako određivanje dana Vaskrsa nije pravilno. Pozvali su se na Pravilo svetih apostola koje glasi: „Episkop, sveštenik ili đakon, koji bude praznovao vaskrsenje Hristovo pre prolećne ravnodnevice i zajedno sa judejima, neka bude svrgnut“. Jasno je, dakle, da se Vaskrs može slaviti samo posle jevrejske Pashe koja uvek pad u subotu uoči Hristovog vaskrsenja, a nikako na sam taj dan ili pre. Po pravoslavnoj pashaliji, Vaskrs može da padne u periodu između 4. aprila i 8. maja po novom kalendaru.

Uprkos razlici u izračunavanju, dešava se da pravoslavci i rimokatolici slave Vaskrs istog dana. Do poklapanja tako dolazi 1014. i 2017. godine. U prvoj polovini 21. veka bilo je i biće 14 tih poklapanja.

Veruje se da je starozavetni sveštenik Aron, Mojsijev brat, bio prvi koji se pojavio sa zvončićem na svojoj odeždi. Kretanjem je proizvodio zvuk radi veće pažnje pri bogosluženju.

Pročuo se Aron kao besednik, ali za njegovu besmrtnost zaslužnije je bilo pomenuto zvonce.

Aronovo pomagalo steklo je odmah i pristalice. Sve do naših dana sačuvan je običaj da deca na Vrbicu nose zvončić oko vrata kojim najavljuju svoj dolazak.

Sve hrišćanske crkve imaju zvona. Reč je o metalnoj napravi različitog oblika, veličine i težine. Nema bitne razlike u zvonima koji vernike pozivaju na bogosluženje, ali ima u zvonjavi.

Zvono u pravoslavnoj bogomolji slobodno visi i istovremeno se klati, pri zvonjavi, i zvono i bat ili tučak u njemu. U katoličkoj je zvono pričvršćeno, slobodni su samo udari tučka koji proizvode zvuk. Kad se zvona pokrenu proizvode različitu „muziku“. Ova podela nije stroga. Pričvršćena zvona „rasipaju“ manje zvuka i podesnija su za gradove. Tako su, recimo, zvona u novom hramu Svetog Save u Beogradu statična.

Prvo zvono u pravoslavnoj crkvi kod Srba zazvonilo je negde u 12. veku, a najstarije sačuvano potiče iz 14. veka.

Rusija je zemlja sa najjačim zvonima što je i razumljivo s obzirom na veliki prostor. U ovoj zemlji ima i najviše zvona. Samo u Moskvi, u 16. veku, u 400 hramova klatilo se 5.000 zvona. I po zvonjavi ovaj grad je jedinstven: zvona zvone na nebrojeno „neponovljivih načina“, što je, kažu, znak da nema dva ista.

Upućeni tvrde da je zvuk zvona - čudo!

Zvuk zvona je „zaluđivanje koje miluje“. Drogiranje zvukom zvona je i moćno sredstvo manipulacije.

Zvona još nisu ugrožena?

Zvona su ranoranioci, sa pevcima dozivaju vernike.

I najvažnije jutarnje bogosluženje, služba Božja, nije izdržala jedinstvo. Služenje kojim se obavlja velika tajna Svetog pričešća u znak sećanja na Hristovu Tajnu večeru, pravoslavni zovu - liturgija, a rimokatolici - misa. U čemu se liturgija i misa bitno razlikuju?

Središnje mesto u misi zauzima - reč, propovedanje, dok u liturgiji to mesto pripada - simboličnim radnjama, sa dugim i sadržajnim molitvama. U liturgiji se više naglašava objektivna, a u misi - subjektivna činjenica Hristovog spasenja.

Liturgija je ustanovljena vrlo rano i prva se pripisuje apostolu Jakovu, prvom episkopu Jerusalima. I liturgija i misa obavljaju se, po pravilu, u prepodnevnim časovima, izuzev u one dane kad se, po ckrvenom ustavu, vrši pri večernjoj službi.

(Nastaviće se)