Odežda sva u purpuru

DA li se zna kako se odevao, šta je sve nosio Isus dok je živeo i ljudima predočavao svoj duhovni program?

Mnogi istraživači su kategorični, tvrde da se to pouzdano zna. Jedan od njih je i naš Dragan Urošević:

- Isus je, na poslednjoj večeri, svršio sv. Pashu Novog zaveta, bez sumnje, u istoj odeždi u kojoj je bio priveden na žrtvu i koja se nije razlikovala, po svojoj suštini, od običnog tadašnjeg odela.

Kakvo je to odelo moglo izgledati?

- Isus je nosio kao i ostali tog vremena: tuniku (donje odelo, duga košulja) i palije (haljinu, ogrtač), a na nogama sandale (nalik današnjim japankama?)- siguran je sveštenik Urošević.

Po očuvanom predanju apostoli Jakov, Jovan i Marko nosili su i povez na glavi (traku) što je bilo i obeležje odeždi starozavetnih sveštenika. Zar to ne bi moglo da ukazuje da su se i apostoli ugledali na svog učitelja, Isusa?

Povez na glavi o kom govori predanje ne smatra se isključivo liturgičkom odeždom, nego odećom uopšte, koju su tako mogli koristiti i trojica apostola. Osim toga, ona nije bila bogoslužbena odežda samo judejskog sveštenstva, već su je recimo, kao običan ukras na glavi nosili Jermeni i Persijanci, objašnjeno je.

Mnogi su tragali za materijalnim dokazima, otkrivali najstarije hrišćanske spomenike, pretresali rimske katakombe, ali nisu otkrili ništa što bi ukazivalo da su Isus, apostoli i prvi sveštenici nosili posebno uočljive uniforme ili neko drugo obeležje kao znak prepoznavanja. Naprotiv. Na najstarijim freskama i mozaicima Isus i apostoli su prikazivani u svetovnoj odeći.

Da se Isus, kao i njegove pristalice, nisu odevali izvan svetovne mode, sasvim je logično. Kako su bili zabranjeni i proganjani, nisu bili toliko hrabri ili naivni da bi se javno „ofirali“.

U vreme kad se hrišćanstvo, preko apostola, počelo širiti izvan Palestine, prihvaćeni su važeći rimsko i grčki modni stilovi, ali i u kombinaciji grčko-rimski. Modni krik je bio nošenje rimske tunike i grčkog ogrtača. Tu je bilo različitih modela; za rad, za odmor, svečane prilike.

Tek u petom veku moda je zakucala i na vrata crkve.

Da bi se razlikovali od ostalog naroda i ostalih nosilaca raznih doktrina, da bi istakli strogost odeće svoje, galski episkopi i monasi šokirali su sve, pa i vernike. Prvo stidljivo i pojedinačno, a onda masovno i ponosno, pojavljivali su se u crkvama u kratkom plaštu, kabanici, sa kožnim pojasom oko struka.

Uzbudili su se duhovnici i u celom carstvu, a prvi, zgražavajući se zbog nove mode, oglasio se i sam papa Celestin (423-432) pismom u kome je osudio episkope. Intervencija pape uspela je samo da uspori širenje ove mode.

Vreme je činilo svoje, a hrišćanstvo je postalo toliko moćno da ga je trebalo i odeždama istaći. Odelo je postalo važno, ono je nosilo i poruku da je to religija duha i slobode. Važno je bilo da odežde ne rađaju religioznu i moralnu sumnju.

Bela panakamilovka bila je prvo javno obeležje, odličje kojim su se kitili samo crkveni velikodostojnici. To je učinjeno prvi put na Prvom vaseljenskom saboru koga je (u Nikeji) sazvao i vodio car Konstantin Veliki. Zato treba pretpostaviti da je ideja bila njegova i da je on sam ova odličja delio.

S vremenom su patrijarsi počeli nositi na kamilavci belo pokrivalo, koje se prvi put pominje na krunisanju imperatora Jovana Paleologa. Ovim odličjem vaseljenski patrijarsi su kitili i ruske prosvetitelje. Ova moda se proširila na sever, u pravoslavnu Rusiju, kada je carigradski patrijarh Filotej (1335) poslao belu kamilavku novgordskom arhiepiskom Vasiliju. Od tog vremena to je postalo stalno obeležje novgorodskih arhiepiskopa koje se proširilo na celu Rusiju.

Crkvena moda uglavnom se začinjala u katoličkoj crkvi, a onda polako i kod pravoslavaca. Tako je pristigla i moda crnih odeždi pri opelu i parastosu, pa je prihvaćen i običaj posmrtnih venaca i crnih zastava. Među onima koji su digli glas protiv te mode bio je i profesor J. Vidojković. On se založio da se Srpska pravoslavna crkva odrekne crnine pri opelu i parastosu. Te boje, pisao je Vidojković, stvaraju kod čoveka mračna i žalosna osećanja, suprotno hrišćanskom pogledu na smrt. Pred belim i svetlim bojama "dobijaju se krila i uzvišuje se".

Crna boja je zaista potisnuta, a umesto nje, ali i bele, prihvataju se purpurne i tamnocrvene.

Odežde, uniforme, u hrišćanskim crkvama su različite, kao u vojsci. Monahu, recimo, pandan je običan vojnik, đakonu - podoficir, svešteniku - oficir, episkopu - general.

Odežde i kod katolika i kod pravoslavaca su slične, ali i toliko različite da su i prepoznatljive.

Ni crkvene odežde ne mogu bez ukrasa. Ima ih svilenih, srebrnih, zlatnih. Naročit značaj se pridaje mitrama (krunama) kod pravoslavaca, odnosno biskupskim kapama, tijarama, kod katolika.

Kruna na glavi srpskog patrijarha najvredniji je ukras u ovoj crkvi. Kad je ona objedinjena, u Kraljevini Jugoslaviji, izabran je bio i novi patrijarh. Za tu priliku, ustoličen je u Pećkoj patrijaršiji, a kruna je toliko koštala da je morala biti plaćena iz državne kraljevske kase.

(Nastaviće se)