Nemiri rastavljene braće

SVAKU od zabluda Mihailo Popović, paroh beogradski, je do u tančine obrazložio navodima Hristovih reči, svedočenjima apostola, svetitelja, dogmi, saborskih odluka.

Sve čime raspolažu pravoslavni raspolažu i rimokatolici. Kako, na istim dokazima, mogu da se izvode različita otkrića? Popović to objašnjava: „Rimokatolici padaju u tu zabludu zbog toga, što pogrešno razumeju reči Isusa Hrista...“, navodeći i reči koje su sporne. Tako je primat pape građen na postavci da je apostol Petar bio glava ostalim apostolima i da je bio prvi rimski biskup.

Po Popoviću ni jedno ni drugo nije tačno: Isus nije rangirao apostole, a prvim apostolskim saborom nije rukovodio Petar nego Jakov. A kao ključni dokaz da Petar nije bio rimski biskup, Popović navodi: „Apostol Pavle, kao što je poznato, pisao je poslanicu rimskim hrišćanima, a on to sigurno ne bi činio da su se oni nalazili pod rukovodstvom Petrovim“.

I zaključak: „Ovo učenje je protivno nauci Isusa Hrista, Sv. apostola i Predanja Sv. Crkve Hristove“. A za osam sledećih zabluda, Popovićev zaključak je: pet su pogrešne, tri su jeretičke (odstupanje od pravog učenja), a za onu poslednju, koja se odnosi na orgulje završava: „Taj običaj je starozavetni i on je izgubio smisao u hrišćanskom bogosluženju. Hrišćani, po rečima Spasitelja, treba da se mole ‘duhom i istinom’, jer u molitvi treba da se uznosi Bogu duh čovečiji. A to ne može biti ni u kom slučaju, kad molitvu vrše instrumenti a ne ljudi“.

U drugoj polovini prošlog veka Vatikan i rimokatolici su preoteli inicijativu protestantima i krenuli u akciju pomirenja među hrišćanskim crkvama. Tako je na Drugom vatikanskom saboru (1962-1965) usvojen Dekret, naredba, o ekumenizmu u kome se reklo da „valja upoznati duh rastavljene braće“. I na tom planu dosta se i učinilo.

Mnogo toga iz prošlosti pravoslavnih je predočeno javnosti, rimokatolicima. To je učinjeno i u bivšoj Jugoslaviji, gde su se mnogi mogli upoznati i sa prošlošću Srpske pravoslavne crkve. Tako su se prvi put susreli zagrebački nadbiskup Franjo Šeper i patrijarh German. Sastali su se u Sremskim Karlovcima i odjek tog susreta je bio „velik i pozitivan“.

Da bi još više podstakao ekumenski pokret, svetski i svečovečanski, papa Jovan Pavle II je 1983. proglasio i Crkveni zakonik u kome u stavu 1. piše: „Dužnost je čitavog kolegija biskupa i posebno Apostolske Stolice da podstiču i vode ekumensko gibanje kod katolika, kome je cilj obnova jedinstva među svim hrišćanima, a za čije je promicanje Crkva obavezna po Hristovoj volji“. Ta obaveza nameće se i mesnim biskupima.

Građanski ratovi koji su izbili u Jugoslaviji nisu mogli proći bez aktivnog uplitanja crkava i vera. Borili su se „pravo“ i „krivo“ verni, ispovedali se i pričešćivali (i krstili!) generali, političari, pobeđeni i poraženi. Posle svega, nastavljeno je ekumensko „gibanje“, ali u promenjenim uslovima na širem planu.

Tako je Srpska pravoslavna crkva odlučila da na sedamnaestovekovni jubilej Milanskog edikta organizuje svehrišćanski sabor, 28. oktobra u Nišu, rodnom gradu cara Konstatina. Izostao je, međutim, prvobitno najavljeni spektakl, nije došao papa. Nije papa poimenično ni pozvan, a da i jeste onda se ne bi pojavio ruski patrijarh. A svim hrišćanskim crkvama-verama, odgovara pomirenje, ali ne i ujedinjenje, kako bi uspešnije delovali na globalnom planu.

Prilikom usvajanja poslednjeg ustava, najvažnijeg pravnog akta (2003) Evropske unije, „šok“ je doživeo i tadašnji papa Jovan Pavle II. On nije mogao zamisliti da se neće pomenuti „hrišćansko nasledstvo“ Starog kontinenta. Iako je više država, među kojima i Poljska, Italija, Španija, Grčka, podržalo zalaganje pape, ipak, doprinos „hrišćanstva i Boga“ nije našao mesta u Ustavu.

Ovaj papa ostao je zapamćen kao najveći putnik među svim svojim prethodnicima, obišao je čitav svet, a u najveće zasluge pripisana mu je borba protiv komunizma. Tek pred smrt Jovan Pavle II, Karol Vojtila, je shvatio: dok se on obračunavao sa komunizmom, kapitalizam mu je „ubio Boga!“ Jedna od njegovih neostvarenih životnih „turističkih destinacija“ bila je Srbija koju nije uspeo „pomilovati svojom rukom“.


Kraj