Verni sluga svog naroda!

GLUMAC, veliki boem, voleo je da se nasloni na šank, nikako da sedne. Poeziju je recitovao najbolje na svetu. Neizmerno je voleo svoju ćerku Milicu, suprugu Sonju, svoje prijatelje, voleo je i običan svet. Petru Kralju je bilo neprijatno kada ga hvale. Slava i glamur poznatih, nisu ga zanimali, već je više voleo da sa svojim psom šeta pored Dunava, popije pokoju u lokalnom bistrou, porazgovara sa komšijama i usputnim prolaznicima. Živeo je skromno, a ipak je bio Kralj. Neprikosnoveni vladar pozorišne scene.

Uprkos javnom poslu koji je obavljao glumeći stotine likova u pozorišnim komadima, privatno, Petar Kralj je bio vrlo stidljiv i skroman čovek.

Živeo je Kralj u svom neobičnom kraljevstvu u neprestanoj potrazi za onim što je lepo. Uvek nas je svojom glumačkom igrom podsećao da u sebi nismo dovoljno odnegovali sposobnost da se radujemo i igramo. Bio je čovek sadašnjeg trenutka.

Za sebe je voleo da kaže kako je oduvek bio poluboem, čovek koji voli da popije, ali i da se potvrđuje razgovarajući sa drugima. Voleo je da voli, da pokaže najbližima svoje emocije, da prijateljski dodirne rame onoga koji mu je drag. Ali je od svojih najbližih očekivao da mu ta nežnost bude uzvraćena. Uvek je donosio svojoj ženi po cvet, idući od posla do kuće, i svima slao razglednice sa poslovnih i privatnih putovanja.

Imao je Kralj svoju "stazu slonova" koju je verno sledio svakoga dana i usput, svojom pojavom unosio radost u živote ljudi koje je sretao: komšija, obućara i mesara iz kraja, seljaka sa pijace, kafedžija... Kada su u pitanju dame, obraćao im se obaveznim: "Blagi naklon".

Kralj je voleo ljude i oni su mu ljubav uzvraćali. Ako bi ga neko od kolega povredio, naneo mu zlo, iskreno, dečački se čudio tome ne uspevajući da shvati razlog. Nije voleo da govori o svojim problemima, životnim nedaćama, ali se uvek nudio za pomoć prijateljima. Znanim i neznanim.

Bio je ponosan na sve što je uradio, a imao je poštovanje i za ono što ga je slučajno ili namerno mimoišlo. Nikada nije dozvolio da mu popularnost poremeti normalan porodični život, a ako bi ponešto dobijao preko reda, ponekad i nezasluženo, govorio je da je za to krivo njegovo ime i prezime.

Verovao je da je pozorište živa i žilava stvar, a da li je i kad koji žanr u modi... nije naročito bitno. Uvek se držao ličnog i profesionalnog gesla kako je "propovedao" njegov prijatelj i kolega Zoran Radmilović: na scenu se ne sme izaći slučajno i ništa što radiš ne sme biti slučajno.

Za njega je bilo besmisleno praviti razliku između glavnih i sporednih uloga u pozorištu, a pogotovo na filmu. Tvrdio je da uloga ili ima neki sadržaj, ili njom nemate šta da kažete. Ni u životu ni na sceni nije se trudio da bude neobičan i nikada nije nosio masku koja bi ga činila različitim od ostalih ljudi. Radio je svoj posao sa ubeđenjem da je to što radi važno i složeno. Nije se morao prezivati Kralj da bi decenijama suvereno vladao scenom.

Jedan ugledni dramski pisac, koji mu se divio još od gimnazijskih dana, primetio je da se Petar, kada dobije kompliment posle premijere, zbuni, zacrveni, stid ga je da se o njemu priča i konstatovao je da nije bilo većeg, a skromnijeg glumca. Nekad ga je nervirao svojom dobrotom. Dolazilo mu je da mu kaže: "Što si ti bolji od nas, što se ne svađaš kao ostali i kao što je red."

Ako je misija umetnika da "služi narodu", Petar Kralj je upravo pripadao toj vrsti, jer je u svom dugotrajnom glumačkom stažu igrao na najneverovatnijim mestima, u preduzećima, fabričkim halama, na sceni, bez scene.

Za Petra Kralja su tvrdili da se sa svojim pozivom srodio, da je glumio telom, dodirom, pokretom i kretnjom. Igrao je mnogo u pozorištu, na filmu i televiziji, i to bez zamora, istrošenosti, ponavljanja.

Nosilac je brojnih priznanja, kao i četiri nagrade za životno delo: nagrada "Miloš Žutić", statueta "Joakim Vujić", "Dobričin prsten" za životno delo, "Pavle Vuisić" za životno delo, "Zlatni ćuran" za životno delo, "Sterijino pozorje" za životno delo. Kao da je živeo i glumio četiri života, i to kakva! Bio je čudo od glumca, pa su za njega umeli da kažu da igra za ceo jedan teatar! Gluma je bila njegov život, ne način života!

Kao i svaki veliki umetnik, ponekad se preispitivao, sumnjao da li je bio dovoljno dobar, bio je tužan kada ga kritika nije razumela, hteo da odustane od glume. Ponekad bi se zapitao: "Šta će biti sa nama glumcima? Možda ćemo se vratiti u neko cirkusantsko vreme. Možda ćemo biti potrebni samo kao vašarski zabavljači. Ko zna... Prete nam. Ne volim pretnje. Volim da sam sebe obavežem..."

Katkad mu se činilo da nema više snage, ali kad bi izašao na scenu, publika bi mu je iznova pružila. Bio je ubeđen da umetnost počinje tamo gde prestaje zanat. Kralj je čitav svoj glumački život posvetio misiji da publiku ne treba samo zabavljati, već i svojim ulogama, stavovima i razmišljanjima uvek ispočetka podsećati da je život samo jedan i da do poslednje scene treba sami da ga režiramo.

(Nastaviće se)