Krštenje Toze Čvarka!

ČESTO su Petra Kralja podsećali da nije baš odabrao pravo vreme za dolazak na ovaj svet jer je rođen 4. aprila, uoči dolaska Drugog svetskog rata na prostor Kraljevine Jugoslavije. Petar, ime dakako po očevom ocu, već u drugoj godini svog života beži iz rodnog Zagreba.

Petrov deda po majci, Vladimir Kocan, ukrajinski Poljak, bio je veterinar u Mostaru, gradu kome je ostao veran do groba, a Petrov otac Đorđe, Banijac od Gline, profesor istorije, službovao je širom Jugoslavije. Bilo je to vreme kada su profesori bili najveći migranti, a profesorska deca se rađala između dva premeštaja u kratkotrajnim boravištima. Upozoren da nailaze teški dani (dva brata su mu već stradala u Glini), Petrov otac uspeva da sa porodicom poslednjim vozom stigne do Beograda, gde se u jednoj sobi, u Somborskoj ulici, našlo dvanaest članova porodice Kralj.

Otac, nešto kasnije, nastavlja službu u Čačku. Majka Stanislava, devojački Kocan, inače profesor geografije poljsko-ukrajinskog porekla, nosi malog Petra u Rumu. Ujak veterinar sve vreme rata pružao je utočište sestri i sestriću. Petar je bio još osnovac kada je na pitanje šta želi da postane kad odraste, odgovorio - glumac.

Odrastao je u Sremskoj Mitrovici, gde je od najranije mladosti počeo da živi životom glumca. Tu, u Mitrovici, družio se sa Predragom i Nenadom, braćom od strica, jer rođene nije imao. Omiljena igračka bila mu je krpenjača, lopta napravljena od krpa umotanih u čarapu. Prvu čokoladu i prvu pomorandžu video je kada mu je bilo osam godina. Roditelji su bili profesori u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, pa su ga često vodili na đačke priredbe. Bili su to za Petra svetli, veseli i radosni doživljaji u kojima je uživao. Đaci su igrali oko logorske vatre i recitovali, što je kasnije uticalo na to da se on opredeli za glumu.

U razredu ih je bilo sedamdeset, a učiteljica Ljuba je davala sve od sebe da ih savlada i strpljivo ih je učila. Đak Petar Kralj svoju prvu ulogu odigrao je sa jedanaest godina. Bio je to Toza Čvarak u predstavi „Seoska učiteljica“, Svetolika Rankovića. Prijavio se sam kada su ljudi iz pozorišta ušli u njegov razred da biraju glumca. Postoji i dokaz: plakat sremskog Narodnog pozorišta na kome se mogu naći mnoga docnije poznata imena. A među njima i Toza Čvarak - Petar Kralj.

Kasnije, iako je bio odličan učenik gimnazije, desilo se da je iz „teorijskih razloga“ bio nateran da se ispiše. Bilo je to u gimnaziji kada je njih nekoliko putem đačkih priredbi pokušalo da kaže nešto protiv reforme školstva. Mladalački zanos terao ih je da misle kako će sve biti lepo i pošteno. Pošto mu je otac bio direktor mitrovačke gimnazije, svi su ga zvali dišin sin i mislili da zbog toga ima privilegije. Zbog oca ga verovatno nisu izbacili iz škole, jer bi to za Petra značilo zabranu nastavka školovanja na celoj teritoriji ondašnje Jugoslavije.

Dozvolili su mu da se ispiše i premesti u Novi Sad, gde se našao među sebi ravnima. Roditeljima je bilo uskraćeno da žive sa njim, ali kući je dolazio za vikend i tokom leta. Stanovao je u Sremskoj Kamenici, odakle je svakog jutra autobusom odlazio u novosadsku gimnaziju smeštenu na ribljoj pijaci pored Patrijaršije. U osmom razredu seli se u Novi Sad kod nekih divnih ljudi, koji su ga tako hranili da nikada deblji nije bio. I čudili se mladom đaku koji nikada nije kod kuće, a odlikaš je! Tu je stekao nove prijatelje i drugove. Vrlo često su sedeli u raznim bircuzima i ispijali „bruderšafte“, zaklinjući se mladalački na vernost i drugarstvo do groba.

Jedan od prvih Petrovih kolega sa klase bio je Dušan Golumbovski. Kod njega je često svraćao, a dolazio je i slikar Duško Otašević, pa su igrali karte. Preko njih je lagano postajao Beograđanin. Na Akademiji se najviše družio sa Milošem Žutićem. Koliko su samo noći proveli zajedno, sretali pesnike, družili se s njima... Cimer mu je jedno vreme bio Dragan Petrović, koji je kasnije postao legenda Radio Beograda. Uživali su u njihovom malom, takozvanom latinskom kvartu.

Akademija je bila na uglu Uskočke i Knez Mihailove, sto metara dalje bila je Likovna akademija, a dole niže, Primenjena. U blizini su bili Filozofski i Filološki fakultet. Cela ta generacija sakupljala se u dve-tri kafane: „Kolarac“, „Proleće“. Imali su konobare kod kojih su jeli i pili na crtu. Vodili su poluboemski život, život u kojem su naučili da razgovaraju jedni sa drugima i da se međusobno uvažavaju.

Roditelji nisu sa odobravanjem prihvatili da im sin jedinac studira glumu. Otac je rekao: „Izbor je na tebi!“, a majka je dolazila na ispitne predstave, sakupljala i čuvala svaki plakat, fotografiju, vest, došla na diplomsku predstavu. A onda mu je rekla: „Pa, eto, Petre, isterao si svoje, a sada upiši pravo, ja ću te finansirati četiri godine“.

Otac Đorđe je tri godine posle diplomske predstave, kada je Petar već igrao Hamleta na Lovrijencu, iako teško bolestan, došao na premijeru u Dubrovnik. Reditelj Muci Draškić je posle pričao da je tada Đorđe dobar deo predstave otplakao, a kada je posle seo sa sinom, jedva je prikrivao ponos: „Pa, izgleda da si znao šta hoćeš„.

(Nastaviće se)