I kraljević i prosjak

NAŠ poznati slikar i grafičar Radomir Stević Ras osnovao je Pozorišno igralište - pozorište u okviru Beogradskog univerziteta. „Kako bi se igrala deca pozorišta“, govorio je Ras.

Prva premijera novog pozorišta, 1965. godine bila je „Čarapa od sto petlji“ Aleksandra Popovića u režiji Nebojše Komadine, sećao se Predrag Perišić, profesor na FDU. U glavnim ulogama Petar Kralj i Dušan Golumbovski, mladi glumci i nerazdvojni drugovi. Pre toga je Aleksandar Popović imao samo jednu premijeru u beogradskim pozorištima, i to u Ateljeu 212, „Ljubinko i Desanka“.

Ta predstava nije imala mnogo uspeha. Pozorišni jezik Aleksandra Popovića bio je nerazumljiv, humor neshvatljiv. Sve u svemu zbunjujuća predstava u kojoj se nisu snašli ni glumci ni reditelj. Predstava je samo nagoveštavala velikog dramskog pisca koji je tek čekao svoje glumce i svog reditelja da bi zablistao u punom dramskom sjaju.

I to se dogodilo sa predstavom „Čarapa od sto petlji“. Duhovit tekst, maštovita režija i pre svega briljantna gluma Petra Kralja, Dušana Golumbovskog i Dragice Novaković.

Te noći na premijeri u zgradi „Borbe“ rođeni su veliki glumac, Petar Kralj i veliki pisac Aleksandar Popović.

Sledeća premijera u Pozorišnom igralištu bila je predstava „Brobdingnag“ po mom tekstu u režiji Miloša Radivojevića, podseća Predrag Perišić. Igrali su: Petar Kralj, Eva Ras, Božidar Pavićević Longa.

Pisana pod uticajem Beketa, Godoa i teatra apsurda, predstava nije imala mnogo uspeha. Kritika je bila uzdržana. Jedino je Ras tvrdio da je to genijalna drama. Govorio mi je: „Ni Beketa na početku niko nije razumeo, pa šta? Sada ga igra ceo svet“.

Kada je predstava posle još dva izvođenja skinuta sa repertoara, Petar Kralj je rekao: „Šta ti je sudbina glumca? Jednog dana si kralj, drugoga prosjak“.

Sudbine su nam se još nekoliko puta ukrstile. U to vreme ja sam često pisao za list „Student“. U jednom broju „Studenta“ pisao sam o poeziji Miloša Crnjanskog i posebno analizirao njegovu poemu „Apoteoza“.

Jednoga dana u pozorištu Petar Kralj me je zamolio da mu dam tekst ove poeme.

Za Dan studenata, Pozorišno igralište pripremalo je praznični program uglavnom revolucionarne poezije koju su glumci govorili u Sali heroja na Filološkom fakultetu.

Sastavio izbor poezije, i to su bili naravno pesnici revolucije: Oskar Davičo, Slavko Vukosavljević, Vladimir Nazor i drugi.

Pitao sam Petra Kralja koje će stihove on da govori. „Govoriću nešto“, mrzovoljno je odgovorio, jer nije voleo te svečarske priredbe. Ređali su se recitatori, sve je išlo svojim uobičajenim tokom. Na kraju priredbe pred studente je izašao Petar Kralj i počeo da govori „Apoteozu“ Miloša Crnjanskog.

„Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu! Punu žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da držim putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim i ja... Pijem u zdravlje druga mog, šusteru Proki Naturalovom, generalštabnom kaplaru slavne armade bečkog ćesara koga su streljali ‘916, novembra prvog...“

U sali je zavladao tajac. Recitovati poeziju Miloša Crnjanskog u to vreme bila je prava jeres, i to posebno „Apoteozu“. A zatim se razlegao takav aplauz da sam pomislio da će se tavanica srušiti. Studenti su ovacijama pozdravili Petra Kralja i Miloša Crnjanskog. I dogodilo se nešto neverovatno. Studenti su tražili da recituje na bis istu pesmu. Kasnije je Petar često recitovao „Apoteozu“ i uvek je bio nagrađivan burnim aplauzom.

Aljoša Vučković, glumac, delio je iste glumačke snove sa Petrom Kraljom i zauvek upamtio kako bi počinjala njihova druženja:

„Dobar dan svim neprijateljima, za prijatelje znam šta mi misle“.

Ono što je najsvežije sećanje na mog kolegu, jeste njegovo učestvovanje u glumačko pevačko-scenskom prikazu nazvanom „Brod plovi za Beograd“.

Bila je to ideja Gorice Popović, koju mi popularno zovemo - Mama. Početkom devedesetih tražili smo način da izrazimo naše negodovanje - naš protest protiv tadašnje politike. U toj predstavi svi smo mi putnici na brodu koji plovi morima dok na kraju putnici ne odluče da se krene za Beograd, iako tu nema mora.

Bio je sa nama u toj trupi i naš dragi kolega Pera Kralj. Na jednoj od predstava rekao je: „Hvala vam što ste me primili u vašu trupu, s obzirom na to da niti pevam niti sviram“. Ali nam je zato Perica, kako smo ga od milja zvali, priređivao božanske trenutke recitujući - Antića, Disa, Kostića, Branu Petrovića, Miljenka Žuborskog i još mnoge, i plešući sa koleginicom Ljiljom Dragutinović.

Naime, nakon nekoliko predstava mnogi su došli na ideju da njih dvoje budu plesni par. Kako Pera nije bio vičan, radili su tu numeru sa neverovatnom ozbiljnošću, kao da su svetski prvaci u plesu. I to je bilo izuzetno smešno. Kada se nakon nekoliko godina tačka ustalila, oni su je stalno nadograđivali. Poslednjih nekoliko godina, ne samo publika nego i svi mi, njegove kolege, čekali smo njihov nastup. Onda smo zajedno sa publikom uživali u bravurama Pere Kralja, jer je bio toliko šarmantan. Ličio je na malog dečaka koji dobija poklone starijih na nekoj proslavi. A on u duši i jeste bio dečak. Bio je dečak u velikim glumačkim pantalonama.

NARUDŽBENICA

Monografija „Kralj“ može se kupiti u knjižarama "Službenog glasnika" ili naručiti na telefon 011/3060-580, imejl prodaja@sl.glasnik.com

(Nastaviće se)