Život Tole Manojlovića

U Čemu je bila tajna dugovečnosti predstave „Živeo život Tola Manojlović“? U Toli je bilo nečeg sasvim ljudskog: njegov odnos prema životu, trajanju, opstanku i snalaženju, nadigravanju, u jednom radosnom smislu.

Ko je, zapravo, on - moj Tola, pitao se pisac ovog komada Moma Dimić, stvarajući delo koje će obeležiti karijeru Petra Kralja. Da li je on sav u tome što se saželo na stotinak stranica te prve knjižice s njegovim imenom i prezimenom na zelenkastim koricama? Ili je to pak onaj miloglasi razgovordžija sa pozorišnih dasaka? Ili, opet zaludnik i spadalo što se jednako karta po bolnicama i britvom reže dugorepe i nekakve glavate ugojene ptičurine od drveta ili pravi „cveće“ od žičica i konca!

A ko zna, možda je pravi lik njegov u onom žustrom seoskom kovaču i potkivaču, kakvog ga se sećam iz svojih prvih letnjih raspusta, provedenih „kod babe i dede“ u Nemenikućama, pod Kosmajem. Ili je to onaj bolnik uvoštena lica što se netremice drmusa u kanatama rasušenih seljačkih kola, sa klipsajućim upregnutim kravama, sve uzbrdicom od Sopota prema selu zavučenom između skoro već, za mene, mitoloških jaruga i kosmajskih brežuljaka.

Onda, najednom, kao neki nestvarni eho oglase se imena metropola kao što su London, Pariz, Montreal, Meksiko Siti ili Berlin, do kojih se njegov monolog probio, zahvaljujući opet „davaocima forme“, glumcima kao što su Petar Kralj ili Tute Lemkov... Zar se nije dogodilo da je upravo ovome drugome, Englezu, prišao nakon londonske premijere monodrame jedan njegov sunarodnik i najozbiljnije ga upitao: „Video sam večerašnju predstavu, savršeno ste je odigrali, ali mi razrešite samo jednu dilemu - jeste li Vi, zapravo, taj Tola Manojlović?“

Govorio sam tako o Toli na bezbroj književnih večeri i on bi uvek pobuđivao neku posebnu, živahnu pažnju publike. Desilo bi se, neretko, da istinski zagolica čak i moju sopstvenu pažnju, da isponova zatraži svoju odgonetku. Najprijatnija, možda, mi je uspomena na jedno književno veče u Mirijevu. Završih sa čitanjem dva-tri odlomka iz Tole, a neka devojčica sa kikicama, od svojih šest ili sedam godina, samo se malčice proteže, porumene, pa diže ručicu: „Čiko, molim vas, čitajte nam do ujutru tu priču“.

Najsažetije o Toli bilo je da je rođen 1905. godine, u selu Nemenikuće, što je pod Kosmajem, u Šumadiji, gde je umro 2. aprila 1969. Svetozar, od mila prozvan Tola, Manojlović šesto je i najmlađe dete bolešljive Milenije i oca Stevana. U svom veku više od trideset puta je oblačio bolničku pidžamu, a bolovaše, kao što je zapisano, otkako zna za sebe. Rano izgubi sluh, a desno oko načisto, pištoljem osakati levu nogu (ne zaboravi pritom i jednu ruku) i kosa mu pre ženidbe osedi, pa su ga zbog toga, a i svih onih drugih nevolja pride, takoreći još u „cvetu mladosti“, otpisivali svi redom, odmahujući samo rukom: „Mani, to samo što ne manjka!“ No, zažive Tola i, bogme, poprilično požive.

Penziju je primao 33 godine kao invalid-kamenorezac, što Majdana u Ropočevu, što Spomenika neznanom junaku na Avali. Podigao je sinove Aleksandra i Aranđela, odgajio četvoro unučadi. Znao je još kovački zanat, a radio je i zemlju.

Da li je ovoliko dovoljno za „ličnu kartu“ Tole Manojlovića, junaka moje prve knjige?

Sumnjam, napisao je Moma Dimić pisac komada „Živeo život Tola Manojlović“.

Petar Kralj je o svojoj ulozi Tole često pričao.

Tolu sam igrao skoro svaki dan. Gde god odem igram ga bar dva puta dnevno. Ne uvek, naravno, celu predstavu. Ali svakako preko hiljadu predstava.

Meni nije važan smeh, nego onaj koji gleda. To je priča u koju su uključeni i oni kojima se to priča. Tako da nije neka monodrama u klasičnom smislu. Nekad me neko ražalosti, a nekad i obraduje taj neko čije oči vidim tamo u onoj sali. Tola je umro 3. aprila 1969, a ja sam sledeće večeri imao predstavu. Sve vreme mi je u grlu bila knedla. Po završetku, prekinuo sam aplauz i rekao: „Juče je u Nemenikućama sahranjen Tola Manojlović“. U tišini, jedna žena iz prvog reda je dobacila ozbiljno: „Slava mu!“

Predstava je jedna životna priča, a Tola je sasvim normalan čiča. On je lukav u odnosu prema životu. On je lukav u odnosu na bolest. On je lukav u odnosu na sve što ga zadesi. Zbog toga ova predstava ne postoji bez dopuna. Bez onog koji tamo dopunjava, da pomogne ovome čiči da se izrazi.

Negde posle mog odsluženog vojnog roka 1968. predstava je bila u krizi. Dolazilo je po desetak ljudi. Bukvalno je umirala. A onda su odjednom počeli mladi da dolaze. Bilo ih je otprilike dvadesetorica koji su tekst znali napamet. Sreo sam jednog koji je rekao: „E sad ti dođi mene da gledaš, ja već 52 puta igram kod mene na fakultetu“. Sedeo je uvek na istom mestu sa strane. Nakon ne znam kojeg „Tole“ po redu, rukovao sam se i sa jednim dečkom koji je igrao košarku na „Čukaričkom“ i takođe dolazio stalno na predstavu i imao svoje mesto. Naučio je celi tekst samo od gledanja.

Ne znam tačno koja od komponenti uspostavlja kontakt sa publikom. Možda ona nota crnog humora, filozofski zaključak da je čovek, bez obzira na to šta ga u životu zadesi uvek gospodar situacije. I u izvesnom smislu to je i slika našeg mentaliteta. Tola je neuhvatljiv, ne prihvata ni pobedu ni poraz. Njega je nestalo ali taj duh živi u predstavi - dok publika bude htela da ga gleda.

(Nastaviće se)