Vladar svoje publike

KAO gimnazijalac nisam ni slutio da ću sa Petrom, bratancem Stevana Kralja, moga profesora srpskog jezika, provesti gotovo ceo svoj profesionalni pozorišni život, zapisao je čovek pozorišta Jovan Ćirilov.

Spolja, Petar uopšte nije ličio na svog strica, krupnu ljudinu iz balkanskih planina. Ali je zato bio blizak bratu svoga oca po bistrini, nenametljivoj intelektualnosti i besprekorno negovanom jeziku. Stevan je bio večito ozbiljna lica, a kad dobro razmislim, za Petra, našeg velikog glumca, kako dramskih tako i komičnih uloga, bila je karakteristična pre neka duboko usađena ozbiljnost nego humorni doživljaj sveta.

U svakodnevnom životu za Petra Kralja bila je tipična neka vrsta ustreptalosti, rekao bih nekakav oblik sumnje, samokontrole i pokušaja da se razumeju apsurdi sveta. Ta ustreptalost bi nestajala na sceni, ustupajući mesto uverljivosti svega što bi na sceni stvorio.

Kao kod svakog velikog umetnika, a taj epitet u njegovom slučaju svako upotrebljava bez dilema, nisu se osećali šavovi zanata i stvaralačkog procesa. Njegova retka sposobnost da se transformiše iz uloge u ulogu, što je skrivena potreba i najavangardnijih reditelja, gledalaca i kritičara, svakom histrionu bio bi pretežak izazov, osim Petru Kralju.

Kada ovom prilikom dozivam u sećanje njegove likove na sceni Ateljea 212 dok smo u tome zajedno delovali, pitam se da li ih je zaista odigrao jedan jedini glumac, i to tako nenametljiva ličnost, čovek kakav je bio Petar Kralj. Da je nekim čudom bio krunisani kralj neke od zemalja našeg brdovitog Balkana, uveren sam da bi, nekim čudom, uspešno vladao tim pustopašnim življem svojim neobičnim skladom dobrote i mudrosti.

Eto, desilo se da titula koju je poneo rođenjem u svom prezimenu odgovara njegovom veličanstvu glume. Vladao je nama gledaocima i uveravao u mnoge složene istine kazane teatrom kao sintezom gotovo svih umetnosti.

Bio je Hamlet vitak mislima, ali i razmetljivi skorojević Žurden, treperavi Čehovljev Trepljev, ali i pravi čovek buzdovan kapetan Kuka; dekadentni intelektualac Hadžislavković, ali i tipično atipični seljak Tola Manojlović, čiji je dug život po scenama, stazama i bogazama sveta mogla da zaustavi samo glumčeva smrt. I tako redom na stotine uloga.

Tajnu velikog dara nije mogućno odgonetnuti, već samo naslutiti i doživeti. Tako slutim da je element te tajne nesvakidašnjeg dara Petrov smisao za poeziju. On je bio jedan od najboljih kazivača poezije zato što je poetsko i razumeo i obožavao. Govorio je stihove ne dozvoljavajući da ga rima odvede u banalno ritmiziranje poetskog iskaza. Neko bi rekao da govori stih ne kako je mišljen već kako ga on oseća. Tako je pesma postajala još bolja.

Zamolio sam ga da mi na grobu, umesto uobičajenih govora, samo on kaže neke stihove po svom izboru. Ostao sam i bez toga. Dakle, smatrao sam da treba da živi duže od mene ne samo zato što je bio punih deset godina mlađi od mene već što je potrebniji pozorištu.

Glumac Tihomir Stanić pamti leto 1993, u vreme ratova i hiperinflacije kad su se on i Miloš Žutić dogovorili sa rediteljem Peđom Babovićem da snimaju poeziju Crnjanskog za školski program Televizije Novi Sad:

Mišu je nešto bolela kičma pa je zamolio svog vrlog prijatelja Petra Kralja da ga zameni u tom poslu. Petar je pristao i desetak dana smo proveli na Stražilovu. Družili se, pili i recitovali.

Ostao nam je samo jedan dan snimanja na grobu Crnjanskog na Novom groblju u Beogradu. Tog dana smo umesto snimanja na istom mestu, na metar-dva od Crnjanskog, sahranili Miloša Žutića.

Završili smo snimanje nekoliko dana posle sahrane i nikad o tome nismo progovorili ni reč. Ja sam jednom započeo, a Petar me sprečio. Ta čudna koincidencija bila je nešto o čemu se ne govori već čuva u sebi kao neka „tajna“ i „poruka“ koju svako od nas na svoj način nosi i odgoneta njena skrivena značenja. A Petar je umeo da čuva tajne. Na tom snimanju u Novom Sadu dane i noći smo provodili zajedno. Jedini gosti u hotelu, posle snimanja, kad bi se ekipa razišla kućama, pričali smo i pričali o svemu.

Krenuli smo desetog dana za Beograd, rano ujutro na autobusku stanicu, kupili karte i seli da popijemo piće. U deset uveče otišao je i poslednji autobus, a mi smo se posle fajronta u staničnoj restauraciji vratili u hotel. Sutradan smo, odlučni u nameri da ipak otputujemo kućama, rano stigli na stanicu, uhvatili autobus oko tri popodne, dopešačili do Slavije i u kafani „Sloboda“ sedeli i dovršavali započeti razgovor. Rastali smo se i oko jedanaest uveče stigli kućama.

Onda je zazvonio telefon i sa druge strane je bio Petar Kralj koji je želeo nešto da mi kaže, jer ja mu očigledno danima nisam davao priliku. U tih nekoliko dana ja sam mu, u stvari, poverovao i poverio sve svoje tajne, strahove, nadanja i sumnje i kako se ono kaže „otvorio dušu“ da olakšam sebi život. Nikad me nije odao. Nikome. I ja sam znao da neće. Jer Petar Kralj je čuvar mnogih tajni. I banalnih i uzvišenih, i ličnih i nedokučivih. Čuvar tajne. I zato ja još uvek, i sad kad je nekako bliži Miši Žutiću nego nama koji živimo na ovom svetu, često pričam sa njim, poveravam mu se i osluškujem njegov plemeniti glas.

(Nastaviće se)