Moj brat, moj Sremac

GLUMAČKI put Petra Kralja započeo je, kako to već biva kod glumaca, još za vreme njegovih studija na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, seća se književnik Radomir Putnik. Možda je njegov prvi glumački zadatak bio učešće u recitalu kakvi su se pravili za državne i partijske praznike.

Bojan Stupica, reditelj jedne od takvih priredbi, uzeo je klasu studenata glume u kojoj je bio i Petar Kralj. Po rečima Stupičinog asistenta režije u tom recitalu, Radoslava Dorića, Stupica je dremuckao dok su asistenti sa glumcima iščitavali odabrane stihove. Prenuo se kada je stihove počeo da čita Petar Kralj: „Ovome plavom tovari što više“, rekao je Stupica Doriću.

Čime je to Petar Kralj naprečac osvojio teatarske stručnjake? Petar Kralj, dakako, imao je savršenu glumačku tehniku koja odgovara potrebama stilizovanog realizma, što je bila oznaka najupečatljivijih predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa je mogao da se lati odgovornih zadataka u repertoaru ovoga teatra. Ali, Petar Kralj je istovremeno ovladao i onim drugim glumačkim izrazom koji će nešto docnije biti oznaka stila igre Ateljea 212.

U repertoaru Ateljea 212 našli su se komadi evropske i svetske avangarde, ali i naših novih pisaca - Aleksandra Popovića, Bore Ćosića, Dušana Kovačevića, Gordana Mihića i drugih. U tome repertoaru našao se Petar Kralj, dvanaestak godina igrajući u brojnim predstavama, disciplinovano prihvatajući i one uloge koje ne pripadaju njegovom glumačkom biću.

Godine 1979. napušta angažman i odlazi u status slobodnog umetnika. Pozorište je napustio zbog pritisaka koje je na zaposlene vršio birokratski aparat poštapajući se samoupravljanjem. Ostao je privržen Ateljeu 212, ali počeo je da ispituje sopstvene glumačke mogućnosti igrajući u drugim beogradskim pozorištima. Olga Stojković upoznala je Petra Kralja kao mladog glumca još dok je Atelje bio u zgradi „Borbe“, ali je i kasnije bila inspicijent u mnogim njegovim predstavama:

Petar je bio izuzetno pouzdan glumac, pred svaku predstavu dolazio je ranije da iščita svoj tekst, sa njim nije bilo nikakvih problema, jedino je ponekad nastajao problem da ga naterate da počne predstavu, kada se dešavalo da on ima prvu scenu. To je maltene bilo tako da sam morala za ruku da ga vučem, morao je da ide da popije vodu, pa do toaleta, iako su svi glumci već bili spremni za prvu scenu. Nikako nije voleo da započinje predstavu ali, kada bi izašao i predstava krenula, sve bi bilo u savršenom redu.

Umeo je ponekada da se strašno uzjoguni, unervozi, ako mu nešto nije štimalo u predstavi. Silazila sam dole, u bife, da popričam s njim, da bi se odobrovoljio, ne bi li li probao jedno pet-šest šešira za svoj lik i da se odluči koji će da koristi u predstavi. Glumci su veoma senzibilni, morate sa svakim ponaosob da budete drugačiji u ophođenju. Sa Petrom ste morali biti nežni da on oseti da ga iskreno poštujete, volite. A onda mi se dešavalo, da je iznenada, bez ikakvog razloga i povoda govorio: „Nemoj da brineš, možeš na mene uvek da računaš“!

Sećam se i jedne veoma dramatične situacije, na predstavi „Derviš i smrt“. Predstava počinje njegovom scenom, igrao je Hasana. Već je bilo pola osam i ja shvatih u jednom trenutku da Petra nema, niko ga nije video u pozorištu. Sreća da je tada stanovao kod tetke u centru grada, u Kolarčevoj. Pošaljemo čoveka tamo, srećom, nije zaključao vrata, čovek uđe i probudi ga, a on zaspao. To se dešava glumcima usled velike napetosti. Petar je, inače, bio veoma odgovoran, precizan, tačan.

Mira Banjac se rado sećala druženja sa velikim glumcem:

Godine 1950, kada sam kao početnica bila angažovana u pozorištu u Sremskoj Mitrovici, Pera je bio dete poznatih profesora (otac direktor gimnazije), dolazio je u pozorište na sve predstave i znala sam već tada da će njegovo opredeljenje u životu biti pozorište.

Mnogo kasnije sreli smo se kao već veliki prijatelji u Ateljeu 212 gde je odigrao velike domaće i svetske uloge i bio po mnogo čemu izuzetan.

Pera je voleo Reč i svaka ta reč, bilo da je izgovorena na sceni ili u briljantnom govorenju poezije, ili ako hoćete njegova privatna reč, uvek je imala pokriće i bila zaštićena velikim darom i velikim predobrim čovekom. Pera je istinski bio riznica dobrote.

Te prelepe plave oči govorile su sve. Nikada neću zaboraviti rečenicu izgovorenu u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu“: „Lako mi je da budem dobar kada mi ništa drugo ne preostaje“. Toliki bol u očima, nikada na sceni nisam videla.

Bio je veliki mag scene. Ne znam ni za jednu njegovu ulogu koju je osrednje odigrao. Nadam se da će pravi njegovi biografi dostojno zabeležiti tu veliku karijeru.

Privatno, to je bio moj brat, moj Sremac, moj istinski prijatelj.

Zajedno smo putovali na gostovanje u daleku Australiju. Osećala sam se tako sigurno, tako zaštićeno pored Pere Kralja, koga su tamo dočekali kao pravog velikog kralja.

Teško se gubi takav čovek. Sasvim intimno uvek sam mislila da je nepristojno da velik, zaista veliki glumac i čovek umre. Nažalost, svi smo smrtni. I kako kaže Isidora Sekulić: „Čovekov život je kratak, ali trag od života može da traje“.

Njegov zasigurno.

(Nastaviće se)