Drama Đorđa Džandara

JEDNOG jesenjeg dana davne 1967. godine, prešli smo nas trojica iz dvorišta novosadske gimnazije, za vreme velikog odmora, u restoran preko puta škole, da popijemo kafu i popušimo po cigaretu koja se tih godina svrstavala (za maloletnike) u ozbiljne narkotike, zapisao je Dušan Kovačević.

I dok smo pili kafu i "drogirali se" duvanom, gledajući da iz gimnazije ne dođe neko od profesora sklon dobroj kapljici, jedan od prijatelja je rekao šapatom, gledajući prema baru restorana: "Eno ga, Pera Kralj".

Za šankom bara, stajala su dvojica mladića i razgovarala, dobro raspoloženi. Prijatelj je nešto pričao Peri, nešto mu je uz smeh objašnjavao, a Pera je pijuckao neko piće i uz osmeh komentarisao priču, gestikulirajući diskretno "dirigentskim rukama".

Gledao sam ga, pre tog susreta uživo, u pozorištu, u staroj, dobroj zgradi, preko puta Dunavskog parka, i divio se lakoći s kojom je igrao, kao da je gluma nešto najlakše i najprirodnije što čovek može da radi.

Gledao sam ga u tom restoranu, pokušavajući da vidim razliku između Pere na sceni, i ovde, u običnom životu. I, sećam se, a to sam mu nekoliko puta i rekao, da je njegov "prelaz" iz života u lik na sceni apsolutno bezbolan; to je nešto najnormalnije; nema mistifikacije, ništa lakše nego doći u pozorište, ući u garderobu, obući kostim i ostaviti svakodnevne brige, i izaći na scenu "mačjim hodom", gospodskog pogleda i glasa koji je uvek bio poseban, drag za slušanje, bez obzira na to koju je težinu uloga imala.

Tu sliku, taj susret, pamtim kao nešto posebno, nešto drago, nalik na proviđenje da ćemo biti u zajedničkim poslovima - predstavama i filmovima, više od trideset godina.

Petnaest godina je Pera igrao Đorđa Džandara u drami "Sveti Georgije ubiva aždahu". Nisam rekao "mojoj drami", jer je veliki glumac i dobar čovek tih godina, u toj ulozi, igrao i svoju dramu... Jednog dana, u "Srpskoj kafani", dok smo se dogovarali o radu na filmu "Underground", Pera mi je rekao, da mu je ta uloga "pomogla da se leči i izleči, koliko je to moguće". I, još mi je rekao: "Kad Đorđe kaže Tetki: Lako mi je biti dobar, kad mi ništa drugo ne preostaje, oslobodim se mnogih muka, i shvatim, uvek, da celu ulogu, ceo komad igram da bih to rekao, jer je to moje osećanje moći i nemoći u ovom svetu".

U "Doktoru Šusteru" igrao je deset godina doktora i brata Seke Sablić, s kojom se "nadigravao" u likovima detinjastih staraca koji se dobro sećaju onoga što je bilo davno, a zaboravljaju šta su toga dana pojeli za ručak.

Radost njihove igre na sceni - mada priča nije nimalo radosna, publika je pratila smehom, aplauzima i, na kraju, ponekom suzom, kad Pera odlazi u Beč, brodom sa Dunavskog keja, ubeđen da je još mlad, da je život pred njim... I dok odlazi, noseći stari kofer, dovikuje sestri, kao što je nekad dovikivao kad je bio mlad: "Pisaću! Pisaću ti!"

Od onog, slučajnog susreta u novosadskom restoranu, pa do danas, prošlo je četrdeset pet godina.

I danas pamtim lik mladog, nasmejanog čoveka, koji će svojim darom obeležiti pola veka srpske glume i naše živote.

Pesnik Jakov Grobarov sećao se prvog susreta sa Petrom u "Kolarcu", preko puta Pozorišne akademije:

Iz našeg tadašnjeg druženja naučio sam važne stvari u životu: da pišem i da budem odmeren. Poznato je da nije bio mnogo govorljiv, ali kada kaže, to je uvek ono što treba bez ijedne suvišne reči. Stajali smo za šankom "Kolarca", "Kraljice", i "Znaka pitanja", popijemo po dva, tri pića, za to vreme nismo mnogo razgovarali, ali smo se savršeno razumeli.

Kasnije sam često dolazio u bife Ateljea, zbog divnih ljudi: Zorana Radmilovića, Brane Crnčevića, Mihiza... i Petra Kralja.

Kada sam jednom prilikom bio u bolnici, imao sam karcinom grla, Petar je došao da me poseti. Bilo nas je petoro, šestoro pacijenata u sobi, i kada se on pojavio svi su se sa onim kanilama u grlu, jer su imali istu bolest kao i ja, okupili oko Petra, oduševljeni što jedan tako veliki glumac ulazi u njihovu sobu.

Nikada nije odbio da učestvuje na mojim promocijama i da govori poeziju, ili prozu, voleo je da sarađuje sa piscima.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, sišao je sa "Krsta" tačno u devet sati i četrdeset minuta kao što smo se i dogovorili. Čekao sam ga u "Sen Tropeu", tada kultnom čuburskom kafiću. Dok je prelazio ulicu, neko od gostiju ga je primetio. "Momci, spremite se za novu turu - stiže Naliv Pero". "Zašto ga tako zoveš", opomenu ga Mile Lisac, jedan od opasnijih momaka iz kraja. "Pa to mu je nadimak", odgovori ovaj, "valjda zato što se redovno naliva". "Zapamti, bitango", zapreti mu Lisac, "nikada više da to ne ponoviš..."

Ulazi Pera Kralj sa podignutom rukom. "Piće za mladiće", poručuje Pera prilazeći šanku.

Čuburci su ga dobro poznavali. I poštovali. Voleo je da pešači do Ateljea 212, njegovog glavnog "igrališta".

Promenio je pravac kretanja kada se preselio na Dorćol.

Za šankom je neka svoja značajnija zapažanja umeo da naglasi i nekoliko puta.

Siguran sam da je sve to jednoga dana nameravao da ukoriči i da nam ostavi. Nažalost, sve je nestalo zajedno sa njim... Ne, on nije nestao. Samo se preselio sa jedne scene (scene života) na onu drugu - kraljevsku.

(Nastaviće se)