Grlati bard kafane!

NE znam koliko imam nadimaka, ali znam da ih imam mnogo. Među njima su Šankmen, Čovek iz Šankgaja, Šanksonjer... Kad sam jedno vreme pio isključivo klekovaču, zvali su me Van Klekeren. Ali, mislim da mi je najbolji nadimak dao pokojni Ljuba Moljac: prozvao me je Naliv Pero. Nikad mi to nije smetalo. Naprotiv, veoma sam srećan što mi Bog dozvoljava da popijem i da se družim s ljudima.

Ta moja navika posledica je čestog menjanja adresa na kojima sam stanovao. Sigurno sam živeo u preko dvadeset ulica, pa danas ne mogu da kažem koja mi je najdraža. Čovek mora da se druži sa komšijama, a kako drugačije da upoznaš ljude nego da odlaziš po lokalnim bifeima i kafanicama.

Danas je sve manje takvih mesta na kojima od ranog jutra možeš da popričaš o svemu i svačemu. Rasteretim se, popijem pićence, popričamo o aktuelnim stvarima, o tome kako je Dunav nadošao... Volim da razgovaram sa ljudima koji nisu iz mog posla i to je ta staza druženja, upoznavanja ljudi, staza kojom se spuštam na zemlju. Tako uspevam da ne pomislim kako sam možda bolji od drugih ili da imam neku zlatnu stazu na kojoj sam samo ja važan.

Ta staza nastala je još dok sam bio student. Na Trgu Republike bio je bife „Central“, a onda smo odlazili u „Kolarac“. Nije poenta te staze da samo ideš iz kafane u kafanu, da piješ i posle se nadrmaš. Volim da popijem, ali ne i da se napijem ili onesposobim. I ujutro kada krenem u pozorište, volim da svratim u kafanicu. Uvek su se te moje staze menjale. Jedno vreme u okruženju Kalenić pijace, ali i staze na putu do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Zvezdara teatra. Kasnije je supruga Sonja tu putanju nazvala stazom slonova.

Vole da napišu kako pijem, da sam crven u licu i imam crven nos. Pa to i sam izjavljujem, kažem da volim da popijem i da se družim sa ljudima po kafanama. Tako su posle premijere jednog filma prokomentarisali da sam bio raspoložen, hteli su da kažu kako sam malo popio i da sam crven u licu. Pa ne mogu da budem beo kad mi je ovo prirodna boja celog života i ne mogu od toga da pobegnem.

Dragan Tomić, vlasnik „Bistroa 2“, priča o svom omiljenom gostu:

- Od kako se preselio na Dunavski kej Petar je počeo da dolazi u bistro i nikada nismo znali da li je tužan, neraspoložen. Nikada nije o tome govorio, ali uvek je vodio računa kako smo mi, da li smo dobro. I naročito ga je pogađalo ako se neko u društvu posvađa, to nikako nije mogao da shvati.

Uvek je dolazio raspoložen i kada uđe u bistro, obavezno kaže: „Prvi sam potegao i ja plaćam turu“, a to je značilo da je častio sve koji su se u tom trenutku zatekli.

Jednom sam imao gosta iz unutrašnjosti, bilo je oko osam izjutra, i Petar onako za šankom stoji i kaže: „Dragane, pitaj prijatelja da li bi popio jedno piće sa mnom“. A ovaj nešto nije bio raspoložen i odbio je. Nakon nekog vremena, Petar je malo čitao novine i dalje stojeći za šankom i opet me pitao da li se moj prijatelj predomislio. Ovaj nikako nije hteo te je Petar popio svoje piće i izašao tužan i začuđen.

Dolazio je izjutra kad krene u grad, dolazio je i u podne, nekada i po tri puta dnevno.

Ako bi neko želeo da ga časti naručivao je votku, a ne viski, misleći da je viski skup, da ne ošteti tog koji časti.

Pre nekoliko godina, sredili smo prostor ispred bistroa, jer je bio zapušten, i komšija preko puta je posadio tuje, mnogo nam je bio lep parkić. Jednog jutra dođe inspekcija da ruši, kamioni krenu da čupaju sve što smo zasadili. Petar posmatra i pita ih šta to rade. A oni objašnjavaju kako ruše da bi napravili park. A Petar ih upita šta je bilo pre toga!

Petar je uvek stajao za šankom, nikada nije hteo da sedne. Učinio je to samo jednom kada se družio sa Barbom, koji je imao oko 90 godina i bio finansijski direktor „Avala filma“. Obavezno je insistirao da mu plati piće i čak je želeo da snimi neki razgovor sa njim, da se to zabeleži, ali nije stigao da to uradi.

Uvek sam se pitao zašto je stalno stajao pored šanka i kratko ostajao, jedno vreme je čak nosio i bedž na kome je pisalo - Šank ne sme pasti.

Jedan čovek je stalno igrao prognozu, kockao se i kaže Petru: „Treba da upišem ćerku na fakultet, daj mi 20.000 dinara“. Petar nije imao trenutno kod sebe, ode i podigne novac i da mu. Ja mu kažem: „Pa, dobro Petre, zašto si mu dao, znaš li ti ko je on, on će taj novac odmah prokockati“, a Petar kaže: „Pa, kako da mu ne dam kada sam imao“!

Posle godinu dana, čujem da je taj čovek na kocki dobio 57.000 dinara i ja mu odmah tražim tih 20.000 da vrati Petru dug, inače mu nikada ne bi vratio. Kada sam mu dao njegov novac nazad, Petar mi reče: „Eto, jesam li ti rekao da će mi vratiti dug!“ Jednom se dogodilo da je jedan od naših drugara udario čoveka kolima i pošto je kriv, dobio je šest meseci zatvora. Petar je odmah organizovao da mu skupimo pare, napravio je akciju, prikupili smo 10.000 i išli da ga obiđemo u zatvoru.

Stalno nam je ostavljao karte za pozorište, koliko god je trebalo, i govorio - samo se javite tamo i dođite da me gledate. I redovno nam je slao razglednice, gde god je gostovao, po celom svetu i adresirao na „Bistro 2“. Razglednice je uvek počinjao sa: „Dragi bistratori“, ili „Dragi Bistraći!“

(Nastaviće se)