Zaista je bio kralj!

KUMA Svetlana Bojković, punih 40 godina se družila sa Petrom:

Počela sam redovno da dajem prilog uličnim sviračima. Svaki put kada ih čujem, pomislim na moga druga Petra Kralja. Nikada ne bi prošao pored njih, a da ne spusti novac. Nikada ne bi prošao ni pored prosjaka, a da ne učini isto.

Dve-tri nedelje posle njegove smrti prolazim pored čoveka sa šeširićem koji svira usnu harmoniku u podzemnom prolazu. Mislim na Petra i ubacim novčiće. Čovek me pozdravlja podigavši šešir i kaže: „Hvala vam, ovo ću popiti za našeg Pericu“.

Često se vozim taksijem i nema taksiste koji mi sa ljubavlju ne priča o Petru Kralju. Govore: „Zaista je bio kralj“. Osećali su ga svojim i bliskim.

Dok je bolovao, ljudi su me često zaustavljali na ulici i pitali: „Šta je sa našim Perom? Kako je? Da li je zaista ozbiljno? Neće valjda...“ Bilo im je potrebno da postoji. Bio je svetlost za sve te ljude.

Bio je svetlost i za mene. Ali, nažalost, dok je prisutan neko koga volimo mislimo da nam to prirodno pripada. A kada nestane, tek tada bolno osetimo pravu i duboku vrednost dragog otišlog bića. I uvek ostane tajna... Nedorečeno u druženju, nedovoljno razjašnjeno naše postojanje, smisao našeg života. Zašto smo izabrali GLUMU? Mnogo toga... U tom i život proleti i dođe kraj.

Ko je bio moj drug Petar Kralj?

Četrdeset godina zajedno smo se igrali glume. Bio mi je prijatelj u koga sam imala bezgranično poverenje. Govorila sam: „Kada bih počinila bilo šta što je izvan zakona, došla bih njemu da prijavim, da ga zamolim da me skloni neko vreme i znam da bi on to učinio“. Bio mi je važan i nezamenljiv. Razumeli smo se bez napora. Bilo je to prepoznavanje dva bića koja hodaju, svako svojim putem, prepuštajući jedno drugom slobodu izbora u životu do najmanjih sitnica. Oboje smo čuvali i negovali naše tanano prijateljstvo, bez mnogo reči.

Njegovo piće nije bilo boemsko opuštanje. Ono ga je nekako „pridržavalo“ u toj ogromnoj količini rada. Malo je imao vremena sa sebe samog.

Ko je bio moj drug Petar Kralj? Ko je bio on koji se delom svoga bića žestoko borio da ostane na zemlji, da sebi i drugima dokaže svoju jednostavnost postojanja običnog čoveka? A nije bio običan čovek. Ali je možda silno težio da postigne ideal onoga što se smatra običnim čovekom.

Voleo je ljude, voleo je da bude voljen, iako je to stidljivo sakrivao. Bio je čestit, častan, snažan, darežljiv, duhovit, druželjubiv, a ipak negde sam. Sam u svojoj osetljivosti koju je sakrivao svojom muževnošću.

Nikada nismo stigli da objasnimo jedno drugom do kraja zašto smo baš glumci. Ne verujem ni da ću to samoj sebi ikada objasniti. Doduše, davali smo oboje razne odgovore na to pitanje u intervjuima, ali nisam sigurna da smo pronikli u tu tajnu.

Ko je bio moj drug i partner Petar Kralj? Ko smo mi koji odlazimo, a ostajemo sebi najveća tajna.

Petar je priznavao da uvek ima tremu:

Ponekad mi se čini kao da sam tekst potpuno zaboravio, da ne znam šta ću reći na sceni. Ponekad se bojim, a to se uvek i svakome može desiti, da pred predstavu ne izgubim glas. No, to sve prođe kad se izgovori prva reč na sceni.

Kako se sve trema manifestuje, podsetilo me na Zorana Radmilovića i jednu anegdotu. Kada smo pre dosta godina bili na pozorišnom festivalu u Meksiku, plašili su nas amebama. Maltene, da pazimo kad se tuširamo da nam voda slučajno ne uđe u usta. Pitam ja Zorana: „Je li, boga ti, kaži mi kako se amebe manifestuju?“ A on će meni: „Pa, tako, izađu napolje iz organizma, nose transparente i prave manifestacije!“

Dobar glas se, ipak, dovoljno daleko čuo. Do zagrebačkog reditelja Koste Spajića (koji je u to vreme bio i direktor Dubrovačkih letnjih igara), pa je ubrzo u Beograd stigao telegram da mu se tog i tog dana javi Petar Kralj.

Otišao sam, porazgovarao sa Kostom, on je mislio i mislio. Konačno i odlučio. „Bićeš Hamlet“, rekao mi je. Kad sam se vratio u Beograd bilo me je sramota da kolegama kažem kakvu sam glumačku premiju dobio. Znao sam da mi neće verovati. Rekao sam da ću igrati Horacija... Ni to mi nisu poverovali.

Kralj je tri godine na Lovrijencu igrao danskog kraljevića. Hvalili su ga svi, a britanski teatrolog i reditelj Denis Keri je napisao da je naš Kralj najbolji dosadašnji viđeni Hamlet van Šekspirove domovine.

Kraj