Naličje ruskog raja

NEGDE sredinom avgusta 1947, desetak dana pred povratak sa radne akcije na izgradnji pruge Šamac - Sarajevo, dobijam telegram od gradskog komiteta KPJ za Kragujevac da predam dužnost komandanta radne brigade svom zameniku i da se hitno vratim, jer sam određen da putujem na studije u SSSR. Ova vest delovala je na mene kao „grom iz vedra neba“. Odlazim u Kragujevac i sekretar gradskog komiteta KPJ saopštava mi to isto, bez ikakvih detalja i napominjujući da imam malo vremena da se pripremim.

Moram da priznam da me ta vest veoma obradovala i činila ponosnim. Iz Kragujevca na studije u SSSR osim mene idu dve devojke i još jedan mladić. Samo nas četvoro.

Zahvaljujući aktivnosti poslanstva SSSR-a, ali i KPJ, do nas su stizale razne ilustrovane brošure o Sovjetskom Savezu, koje su se pomno čitale. One su uglavnom sadržale informacije o privrednim i naučnim dostignućima, udarničkim pokretima (Stahanov), mehanizaciji poljoprivrede i jačini i sposobnosti Crvene armije i vazduhoplovstva, ali bilo je i informacija iz života, kulture, odmora i tome slično.

Posredstvom ovih brošura, potpomognutih aktivnostima članova i simpatizera KPJ, stvarala se predstava o Rusiji kao o raju na zemlji, a istovremeno i kao o jednoj od najsnažnijih vojnih sila na svetu. Čak ni antikomunistička izložba u Vrnjačkoj Banji, priređena 1935. u banjskom kupatilu, o gladi u Rusiji i žrtvama te gladi, koju sam kao dete gledao, nije mogla da smanji moje divljenje prema Rusiji. Zato smo 1941, kada su Nemci u početku prodirali kao kroz sir u Rusiju, svi bili zbunjeni i poprilično razočarani, jer smo verovali da će se dogoditi suprotno. To se desilo prvi put tek pred kraj 1941., a kasnije se događalo vrlo često. Na kraju, SSSR izlazi kao pobednička sila i opravdano stiče ogroman ugled u svetu.

U Kišinjevu, u Moldaviji dočekali su nas predstavnici republičkog rukovodstva SKP(b) i Komsomola. Bio je to miting na železničkoj stanici tek sazidanoj na temeljima razrušene. Na njihove govore odgovorio je naš vođa puta, takođe budući student - Velimir Matić.

Bilo je organizovano da se autobusima obiđe Kišinjev, a trebalo je dvojica da ostanu da čuvaju naš prtljag. Ni danas mi nije jasno kako je Matić od nas 300 odredio da baš ja i još jedan koji se dobrovoljno javio ostanemo i čuvamo stvari. Malo mi je bilo krivo, međutim, kada su se vratili, svi su bili razočarani izgledom Kišinjeva. Na pitanje kako izgleda grad, svi mi kažu: očajno, neuređeno, mnogo blata, ima i ruševina, jednom rečju - propali izlet. Očigledno, tragovi ratnog vihora bili su više nego sveži.

Uveče smo se smestili u sovjetske vagone širokog koloseka u kupeima sa po četiri ležaja, u kojima su spavali i muškarci i žene. Tako smo mi imali u kupeu kragujevačku postavu - dve drugarice dole, a ja i Bora Milićević gore, i tako do Moskve. Odmah sam se, valjda po našem običaju, hvatio da otvorim prozor - kad ono, ne može. Prozori su dupli i ne otvaraju se zimi. Putovalo se vrlo sporo jer su koloseci bili takoreći improvizovani pa nije ni čudo da je put od Beograda do Moskve trajao oko pet dana.

Na jednoj maloj stanici, da li zbog ukrštanja ili drugih razloga, stajali smo malo duže. U jedan od naših vagona ušao je dečak od 10 do 12 godina, i kada smo ga pitali šta hoće, on je kazao da je gladan. Malo nas je to trglo - u socijalizmu pa gladan! Dali smo mu gotovo naramak hleba i salama i otpratili ga uz uverenje da on nas ipak laže. Kasnije smo u tom socijalizmu sovjetskog tipa videli i mnogo gore stvari.

Pruga dobrim delom puta prolazi kroz beskrajne brezove šume. Vidim kako promičemo pored ukrajinskih, a potom ruskih sela (za nas je tada sve to bila Rusija), koja se bele, razbacanih kućica i kaljavih i izlokanih puteva. Sećam se opisa tih sela kod Turgenjeva i Čehova iz ne tako davnih vremena kada sam to čitao.

Kada sam doputovao u Moskvu, 26. novembra 1947, na kijevskoj stanici dočekali su nas neki otvoreni automobili, kao neka vrsta današnjih kombija, koji su nas po vrlo hladnom vremenu dovezli do jedne ogromne zgrade i uveli u veliku fiskulturnu salu punu kreveta. Nas je bilo oko 300. Jedan deo sale namenjen našim koleginicama bio je ograđen nekim paravanima.

U istoj zgradi smo večerali i obrok je bio toliko obilan da se bezmalo nije mogao pojesti. Pomislio sam u sebi: bogami, ovo nije loše. Sutradan sam shvatio da je nama za sinoćnu večeru dato celo dnevno sledovanje (još su bili bonovi za hranu), i posluženi smo mnogo skromnije.

Bio je to Dom komune, izgrađen oko 1928. kao dom za samce i samice. Dugački hodnici, male sobe u kojima staje krevet, orman, mali sto i tumbočka (natkasna) pored kreveta. Orman je za odeću i još nešto što u njega može stati, a tumbočka je za hranu. Na tumbočki su obavezno rešo i čajnik. U okviru prozora, koji se zimi uopšte ne otvara, postoji jedan manji prozor (fortočka) koji služi za provetravanje prostorije. Na kraju hodnika sa jedne i sa druge strane zajedničke prostorije, toaleti, perionica i sušionica. I sve bi to bilo u redu da ja nisam video kako se deca trkaju hodnikom. Stvar je bila brzo razjašnjena. To je nekada bio dom za samce, ali s vremenom su se oni poženili a samice poudavale, stvorene su porodice, izrodila se deca.

(Nastaviće se)