Poklon kralja Milana

DRUGOG dana po našem dolasku u fiskulturnu salu je ušla visoka predstavnica njihovog ministarstva za visoko obrazovanje. Lepa, naočita, odevena sa mnogo stila, doterana i odnegovana. Zapamtio sam je za celi život. Zvali su je Fajna Nikolajevna. Odnekud je donet pisaći sto i ona se tu smestila sa svojim saradnicima.

Njeno najčešće prvo pitanje bilo je: „Šta želite da studirate?“ Kad bi čula želju, otvarala bi onu debelu knjigu, u kojoj je bio pregled svih univerziteta i visokih škola na području SSSR-a. Kad je i mene prozvala, na pitanje šta bih želeo da studiram, odgovorio sam: „Nešto što je najteže“. Vidim da se trgla i da je ovaj odgovor iznenadio. A onda me upitala: „Hoćete li možda na Moskovski avijacioni institut?“ Odgovaram da hoću. Fajna: „Taj institut ima šest fakulteta i kada tamo odete odaberite sebi fakultet“. Rekao sam joj hvala, a njeni saradnici napisali su uput.

Kasnije se ispostavilo da na Moskovski avijacioni institut (MAI) ide nas 12, a tamo su već bila dva naša sudenta koja su došla 1946. godine.

Bila je to jedna od najelitnijih visokih škola u SSSR-u, sa šest fakulteta (za konstrukciju aviona, za konstrukciju avionskih motora, za elektronske uređaje u avionu, za aparate i pribor u letelicama, za naoružanje vazduhoplova i za ekonomiku u vazduhoplovstvu). Ja sam se opredelio, uslovno rečeno, za radio-lokaciju i bio sam jedini od naših studenata na tom fakultetu.

Mi koji smo došli na studije u SSSR posedovali smo nadu, koja nas je kao kakav veliki zamajac terala da studiramo, polažemo ispite i da se što pre vratimo u svoju zemlju, koja je bila razorena i puna ratnih ožiljaka. Ja sam dobio šansu da uz stipendiju završim jedan elitni univerzitet i sva moja nastojanja bila su tome podređena. Činilo mi se da nijedna prepreka nije bila toliko visoka da je ne bih mogao savladati.

Moram reći da me je na početku sve fasciniralo. Izvanredni instituti i uslovi za studiranje, elitni profesori koji vode relativno skroman život uz razumevanje državnih teškoća, pri čemu su im studenti životna preokupacija, sistem školovanja koji ne poznaje „večite studente“, udžbenici za svaki predmet, rad profesora sa manjim grupama studenata uz svakodnevni kontakt i konsultacije, biblioteke i čitaonice. A van Instituta: muzeji i odnos prema svojoj baštini, ali i istoriji, poštovanje države i njenih institucija, čistoća i red na javnim mestima, odnos prema kulturi, Boljšoj teatar ali i druga pozorišta, muzeji, galerije slika i odnos pun poštovanja prema prošlosti.

Došao sam u Moskvu iz vrlo siromašne zemlje koja je takođe stradala u istom ratu i od istog protivnika kao i moj novi domaćin i bio fasciniran.

Nije mi bilo teško da primetim opštu skromnost koja vlada i razumevanje za položaj u kojem se nalazi država, tek izašla iz rata. Jedna moja profesorka - inženjer, i muž istog zanimanja, delili su poveću sobu sa jednom porodicom tako što su je pregradili ormanima. Ali to je Moskva iz 1947, u kojoj je još mnogo drvenih kuća sagrađenih posle proterivanja Napoleona iz zapaljene Moskve 1812, puna sveta izbeglog pred nemačkim nadiranjem, koji se još nije vratio u svoj zavičaj.

Ispred zgrade Ministarstva inostranih poslova SSSR-a vidim kako stoji čovek bez jedne noge, oslonjen na štake, vrlo skromno obučen. Zastajem i pitam ga gde je izgubio nogu. Kod Smolenska, kaže. Prosi. Takvih slučajeva je u to vreme bilo u Moskvi da im se ni broj ne zna. Hvatam sebe u pomisli: pa zar ova zemlja ne može ovom nesrećniku da obezbedi makar malo pristojniji život! Prosto ne verujem da ne može. U tom Velikom otadžbinskom ratu bilo je na stotine hiljada, ako ne i više, invalida. Ovo je glavni grad, a kako li je tek u unutrašnjosti!

Činjenica je da su i tada mnogo bolje živeli akademici, sloj partijske i državne birokratije, viši sloj sovjetske armije, eminentni univerzitetski profesori, jedan tanji sloj te tzv. kulturne elite, posebno poznati književnici, slikari, vajari, operske i baletske dive i slični. Oni su posredstvom svojih strukovnih udruženja dobijali na korišćenje velike stanove u centru Moskve, ali i dače u Podmoskovlju i magacine za snabdevanje.

Bio je kasni januar - subota. Zakazali su nam obilazak Palate oružja u Kremlju. Napolju jak mraz ali bez vetra. Kremlj je tada bio zatvoren dok danas predstavlja otvoreno šetalište za građane. Stojimo u redu na kapiji ispred zidina i tu nas stražari polako pregledaju i puštaju unutra. Kada smo ušli - još jedna provera priloženog spiska. Muzej se nalazi oko 150 metara od kapije. Prilikom ulaska, na njegovim ulaznim vratima opet proveravanje po spisku. U ovoj proceduri sam se prvi put u Rusiji smrzao.

Unutra - sve blešti od zlata. Carsko posuđe, zlatni putiri na desetine, odeća i čizme cara Petra Velikog, crkvene knjige ogromnih dimenzija čije su korice okovane čistim zlatom i ukrašene dragim kamenjem. U jednoj vitrini vidim onisku vazu od zlata na kojoj pri vrhu stoji ugravirano „Srpski narod ruskom caru“. Iz vremena je kralja Milana Obrenovića. Mali narod - mala i vaza, stoji takoreći izgubljena i neprimetna među mnogo većim. U posebnom velikom odeljenju različite vrste carskih kočija iz raznih vremena.

Pri odlasku su još jednom proverili da li smo svi izašli!


(Nastaviće se)