Radio Beograd zamukao!

TADA nisam znao da je u rano proleće 1948. počeo spor između naše dve Partije. Prvo pismo Staljina i Molotova Titu, Kardelju i našem CK KPJ vrvelo je od kritike, primedbi, nezadovoljstva nama, prekora što ih ne slušamo, o našoj samoljubivosti i prepotenciji i slično. Izvlačeni su i neki nesporazumi još iz vremena rata, kritikovan naš odnos prema njihovim vojnim instruktorima i tako unedogled.

U vreme kada sam polazio u SSSR bio sam mlad član KPJ i istoriju partije nisam dobro poznavao. Ali i koliko sam znao video sam da se ocene KPJ i SKP(b) o našim emigrantima i nekadašnjim funkcionerima KPJ poklapaju.

Još 1946. CK KPJ je poslao u Moskvu - pri CK SKP(b), Punišu Perovića koji je de fakto bio naš partijski rukovodilac u SSSR-u, podrazumevajući pritom kako studente, tako i naše oficire na školovanju. On je oficijelno imao svoje sedište u CK SKP(b), ali ja sam ga viđao u našoj ambasadi. Po nalogu iz CK KPJ sasvim uopšteno nam je najavio da ima nekih problema između naših partija, ali da se nada da će se pronaći načini da se nesuglasice prevaziđu.

Na radiju smo u ponoć slušali odgovor našeg CK na rezoluciju, a sutradan je naša štampa objavila i rezoluciju i odgovor našeg CK KPJ. Mi smo znali kakav je stav našeg rukovodstva i toga smo se pridržavali. Ruski student koji je bio u našoj sobi pitao nas je 29. juna ujutru da li može da dođe jedan njegov kolega da pogleda naš radio, jer bi želeo i sam da kupi sličan. Odgovorili smo da može, i otišli za svojim obavezama na Institutu. Uveče kada smo hteli da čujemo Radio Beograd, shvatili smo da je naš radio onesposobljen. Odmah nam je bilo jasno o čemu se radi, a on se pravio kao da ne zna šta je posredi.

Čuli smo da se neki naši oficiri nude da dođu na razgovor sa nama, valjda sa namerom da nas ubeđuju da se ne vraćamo u zemlju, ali smo to odlučno odbili, i objasnili da se nećemo ustručavati da im se i fizički suprotstavimo. Odustali su nakon toga. Ja mislim da je naših studenata u SSSR-u u to vreme bilo oko 500, od toga najviše u Moskvi, nešto manje u Lenjingradu, a oko 100 je bilo rasuto po SSSR-u na brojnim institutima i fakultetima. Naravno, nama u Moskvi bilo je najlakše, jer smo bili organizovani i najbliži rukovodstvu koje nas je koliko-toliko držalo u toku sa ovim sukobom.

Sa našim oficirima zatečenim na školovanju u SSSR-u bilo je malo drugačije. Sovjetski pritisak na njih bio je organizovan i znatno jači. Ja nisam ni znao koliko je naših oficira i podoficira, pa i dečaka, kadeta bilo tamo. Grupa generala u Moskvi završila je školovanje na Generalštabnoj akademiji „Vorošilov“ i vratila se u zemlju još u maju mesecu. Bilo je nekih vrbovanja i kod njih, što je otkriveno kasnije.

Nisam znao da je u junu ambasador Vladimir Popović dobio nalog da dođe u Beograd radi prisustvovanja 5. kongresu KPJ. Puniši Peroviću su Sovjeti naložili da se iseli iz CK SKP(b). Nisu mu više dozvoljavali da posećuje vojne škole u kojima su bili naši oficiri koji su se takođe spremali za povratak u zemlju. Plata koju je primao u CK SKP(b), i koju je naš CK KPJ redovno refundirao Rusima, već u junu mu je uskraćena.

U povratku nas je bilo oko 250 studenata u tom transportu, ali bilo je onih koji su otišli u zemlju ranije (iz Lenjingrada), a neki i kasnije tokom jula meseca. Nismo se plašili jer nismo verovali u to da će negde u Karpatima ili prikarpatskoj Ukrajini skrenuti ovu kompoziciju u neku zabit i tu nas postreljati. Tako šta nam nije bilo na pameti.

Napuštajući Čop u kom smo se vrlo dugo zadržali i prelaskom preko mosta na Tisi, našli smo se na tlu Mađarske. Na usputnim stanicama kroz Mađarsku video sam više železničkih kompozicija sa teretnim vagonima u kojima su bili Mađari koje su Rusi zarobili, jer su se borili na nemačkoj strani. Sada su ih Rusi sukcesivno puštali da se vrate svojim kućama. Naravno, oni svoju radost pri povratku nisu krili.

Kada je prošlo neko vreme i kada sam u svojoj glavi ponovo rekonstruisao tih poslednjih mesec i po dana provedenih u Moskvi, ja bio sam svestan činjenice da su oni tada bili spremni i na vrlo gadne i okrutne stvari, vođeni svojim besom prema KPJ koji se postepeno pojačavao. Imao sam utisak da smo se izvukli u poslednji čas bez ikakvih posledica.

Prema kasnije iznetim podacima, u SSSR-u je na vojnim školama bilo ukupno oko 6.000 oficira, podoficira i dečaka-kadeta, a nakon Rezolucije IB tamo je ostalo oko 440 oficira i podoficira. Ključnu ulogu u vraćanju u zemlju, svojim odlučnim stavom odigrao je general-potpukovnik Radivoje Jovanović Bradonja.

Svi studenti koji su se vratili posle Rezolucije IB imali su pravo da nastave studije u zemlji. Svaki položen ispit koji je uredno bio zapisan u sovjetski indeks naši fakulteti su priznavali. Slovenci i Hrvati su se vratili mahom u svoje republike i nastavili studije dok su Crnogorci, dobar deo studenata iz BiH i Makedonije, studije nastavili u Beogradu najviše zato što u to vreme u tim republikama visoko školstvo još nije bilo dovoljno razvijeno. Mnogi su promenili fakultete i počeli iznova.

(Nastaviće se)