Miljenik moćnog Kobe

NAŠE studentsko rukovodstvo s Andrijom Krešićem na čelu upriličilo nam je jednog ranog prolećnog dana 1948. Susret sa Iljom Erenburgom (1891-1967), koji je tada u SSSR-u bio vrlo poznat i cenjen pisac. Bila je to vrlo interesantna ličnost ne samo zbog svojih knjiga već možda i više zbog svoje bogate, burne i kontroverzne životne sudbine.

Malo je pisaca poput Erenburga. Živeo je u Rusiji, odlazio i dugo boravio u zapadnim zemljama, a posebno u Francuskoj, pa se ponovo vraćao u SSSR, pa opet odlazio... Uobičajeno je bilo da se onaj ko se sa Zapada vrati, pre ili kasnije nađe u nekom logoru, a mnogi su okončali svoj život pod optužbom da su inostrani špijuni i neprijatelji Sovjetskog Saveza. To se Erenburgu, na svu njegovu sreću, nije desilo.

Zapravo, mi smo o Erenburgu veoma malo znali, ponešto o njegovoj književnoj delatnosti, o njemu kao dopisniku „Izvestija“ iz Španije, a ponajviše o njegovim ubitačnim člancima za vreme rata protiv nemačkih fašista. Njegova biografija veoma je obimna, puna promena u mišljenju, kontradikcija, kajanja i promena sopstvenih uverenja, kojima je zbunjivao ne samo svoje protivnike nego i pristalice. Bio je vanpartijac.

Ali kod njega je sve to bilo moguće mislio sam, jer je imao velikog i jakog pokrovitelja iza sebe - Staljina. Međutim i taj „pokrovitelj“ bio je čudne prirode i promenljive naravi. Nikad se nije znalo kada će planuti i okrenuti leđa dojučerašnjem miljeniku. Naravno, u tom prostoru između Erenburga i Staljina nalazio se ogromni partijski aparat, ispunjen ideološkim čuvarima, urednicima, redaktorima, rukovodećim članovima Saveza pisaca SSSR-a, visokih činovnika agitpropa CK SKP(b), zavidljivaca i doušnika NKVD-a.

Erenburg je rođen u Kijevu 1891. u inženjerskoj porodici. Tamo je završio osnovnu školu. Gimnaziju je u Moskvi završio zajedno sa I. Buharinom. Tu se povezao sa boljševicima. U januaru 1908. bio je zatvoren, ali ga je sud i oslobodio, a u decembru 1908. zbog bolesti otputovao je u Francusku na lečenje. Živeći u Francuskoj 1910, objavio je svoju prvu zbirku pesama „Stihi“. Od 1914. do 1917. Erenburg je bio dopisnik ruskih buržoaskih novina na Zapadnom frontu. Marta 1917. vraća se u Rusiju. Nije sa oduševljenjem prihvatio dolazak boljševika na vlast, ali se u stvarnosti na svoj način, koristeći književnu formu, sa tim saglasio.

Erenburg 1921. ponovo odlazi u Francusku gde se približio francuskoj levici i aktivno sarađivao sa sovjetskom štampom. U 1923. postaje dopisnik „Izvestija“, čime je u neku ruku postao sastavni deo sovjetskog establišmenta, kao živa potvrda „slobodnog stvaranja u SSSR-u“. Njegovo ime i publicistički talenat sovjetska propaganda je veoma koristila radi propagiranja privlačnosti boljševičkog režima u inostranstvu.

Na svojim putovanjima početkom tridesetih godina u Španiju, Nemačku, i po drugim zemljama Evrope, Erenburg se svojim očima uveravao u postepeno nastupanje fašizma. Tada je shvatio da sudbina vojnika nije istovremeno i sudbina sanjara... i da je potrebno zauzeti svoje mesto u budućem „bojevom poretku“. Početkom tridesetih godina tog veka Erenburg se za stalno nastanio u SSSR-u, gde propagira misli „o neizbežnosti pobede socijalizma“.

U periodu 1936-1937. on je dopisnik „Izvestija“ u republikanskoj armiji u Španiji. U Velikom otadžbinskom ratu Erenburg je dopisnik vojnog lista „Crvena zvezda“ mada piše i za druge listove. U periodu 1941-1945. u sovjetskoj štampi bilo je objavljeno oko 3.000 njegovih članaka.

Erenburg je autor parole „Ubij Nemca“. Koliko su vojnici na frontovima cenili te kratke ali patriotski nadahnute tekstove vidi se i po tome što oni nisu u te novine hteli (neki kažu da je bilo zabranjeno) da zavijaju svoj duvan u rovovima i u borbama. Erenburg je služio kada je to zatrebalo Staljinu i u čisto političke svrhe. Na primer, on je ušao u sastav komisije za ispitivanje ubistva poljskih oficira u Katinskoj šumi koja je utvrdila da su to streljanje izvršili Nemci. Mnogo kasnije, za vreme Gorbačova, Rusi su priznali da je taj zločin počinio GPU po naređenju Staljina i Berije i javno se izvinili Poljskoj.

Mi smo se s Erenburgom sreli u proleće 1948, a on je potom pisao još skoro dve decenije. Može se slobodno reći da je njegov književni opus ogroman i uprkos oprečnim mišljenjima ondašnje književne kritike, on je veoma značajan pisac ruske literature od 1918. naovamo. S jedne strane, težio je da sovjetske građane upozna s evropskom, a posebno francuskom kulturom i literaturom, a takođe da u svojim delima opiše sovjetsko društvo, pri čemu je često trpeo oštre kritike.

U opuštenoj atmosferi, kojoj je najviše doprineo sam Erenburg, vodili smo razgovor sa čovekom i piscem koga ni svetska a pogotovu ruska književna istorija ne može da mimoiđe. Tada je Staljin bio živ, i Ilja je neke stvari samo pominjao, ne komentarišući ih, ali kasnije smo sami zaključili da nije ni mogao a ni smeo više reći. „Već 16. septembra 1940. počeo sam da pišem roman „Pad Pariza“. Skoro sam ga završio, 21. juna 1941. godine. Počeo je rat i za vreme evakuacije Moskve, nestao je rukopis trećeg dela, ali je jedan radnik u štampariji ‘Znamja’ naišao na razbacane listove i spasio me užasnog posla da nešto pišem ponovo. Nešto malo sam ipak dopisao i roman je bio objavljen 1942. godine“.

(Nastaviće se)