Izazov ratnog reportera

POSEBNO nas je interesovalo pisanje Erenburga za vreme rata, a on je provlačio svoje prste kroz nakostrešenu kosu uz dugi uzdah. „Pisao sam svakodnevno ponekad i po tri članka. Nije to išlo baš glatko i nije sve zavisilo od glavnog urednika, jer su i oni imali uvek nekog iznad sebe. U početku, kao i svi drugi bio sam zbunjen jer svi očekujemo pobede, a mi se stalno povlačimo. Misao da ‘Nemci prodiru ka Moskvi’ prevladavala je sve druge. Svakodnevno u svom stanu ili u redakciji ‘Crvene zvezde’ pisao sam članke i pregledao materijale dospele sa frontova. Verovao sam u našu pobedu, ali ne zato što sam pretpostavljao da imamo rezerve, niti što će se otvoriti drugi front već zato što sam duboko želeo da verujem u to.“

Na naše pitanje: „Kako ste pisali za borce na frontovima?“, Erenburg pre odgovora uzima jedan papir i čita: „Neprijatelj nadire. Neprijatelj preti Moskvi. Nas mora obuzimati samo jedna misao: Izdržati. Mi ćemo verovatno moći ispraviti svoje slabosti, ali i sa svim našim slabostima, izdržaćemo.“ „Možda će neprijatelju poći za rukom da još dublje prodre u našu zemlju. I na to smo spremni. Nećemo se predati...“ „Kod nas su mnogi navikli da za njih neko drugi misli. Sada nije takvo vreme. Sada svako treba da uzme na sebe svoj teret odgovornosti. Ne govori da neko umesto tebe misli. Ne računaj da će te spasti neko drugi.“

Erenburg je čitao i dalje. On kaže: „Kako po karakteru, tako i vaspitanju, ja sam čovek devetnaestog veka koji je više sklon polemici nego upotrebi oružja. Bilo mi je potrebno vreme, a doprinele su i iznenadne okolnosti da bih naučio da mrzim. Naravno, svestan sam da to osećanje ne krasi čoveka i to nije ni za kakav ponos.“ Pa kao da zaključuje: „Samo je istinska i duboka mržnja mogla pobediti fašizam.“

Nas je interesovalo kako su izgledali ti prvi meseci rata i povlačenje ispred Nemaca. Uzdahnuo je, a onda nastavio: „Veoma teško vreme. Bili smo i sami iznenađeni. To je bio jedan haos pod izvesnom kontrolom. Bilo je mnogo straha, mnogo tuge pri napuštanju domova, mnogo razočaranja i nedoumica, ali događala se i jedna čudna stvar, jer se rađala mnogo veća solidarnost nego ranije.

Sećam se kada su iz Orela evakuisali Muzej Turgenjeva. Direktor tog muzeja je skoro na svakoj stanici molio da se ne otkači vagon sa muzejskim dragocenostima i eksponatima. Nekima to nije bilo pravo pa su se ljutili gunđajući: ‘Kome treba ta starudija’, a on je preklinjao da se to sačuva. A onda je rečeno: ‘Vozi dalje’.

Bilo je potresnih scena, dece kojima su roditelji nastradali i o kojima su vodili brigu za njih do tada nepoznati ljudi. Razgovarao sam sa jednim mašinovođom u postarijoj dobi koji je vozio kompoziciju preko sedamdeset sati neprekidno. Kada mu se prispavalo, zaustavljao je voz, uzimao sneg i trljao lice da bi odagnao san od sebe.

Bilo je natčovečanskih napora u tom vremenu. Za tri meseca izgubili smo teritoriju mnogo veću od Francuske. A u Moskvi žene i deca sa zavežljajima preplavili su ulice. Sada su to stranice istorije, a tada je to bilo samrtničko mučenje. To je epopeja koja vapi za posebnim romanom. Ako budem stigao i imao snage“, kazao je Erenburg.

Međutim, u vremenu kada nam je Erenburg to govorio, roman „Bura“ bio je u štampi i te godine je za njega dobio Državnu nagradu.

Pitali smo ga je li sve vreme rata proveo u Moskvi. „Nisam“, kaže Ilja. „Prvo je od bombardovanja srušena kuća u kojoj smo stanovali, ali postojao je i drugi razlog. Evakuisan je bio Sovinformbiro koji je inostrane dopisnike snabdevao informacijama, pa sam i ja morao ići, ali i Vlada, diplomatski kor, pripadnici Kominterne i mnogi drugi, dobili smo naređenje da se evakuišemo u Kujbišev, do koga smo putovali pet dana. U vozu sam se sreo sa Dolores Ibaruri, sa kojom sam se znao još iz Španije.“

Pitamo koliko je dugo ostao u Kujbiševu?

„Nemci su se opasno približili Moskvi. Nisam se dugo zadržao u Kujbiševu. Posle nekog vremena insistirao sam da se vratim. Glavni urednik ‘Crvene zvezde’, general Ortenberg, tražio je da pišem za njih jer vojnici vole moje članke. Dobio sam neveliku sobu u hotelu ‘Moskva’, odlazio u prve linije fronta, razgovarao sa vojnicima.“

Pitali smo Ilju šta misli o Marini Cvetajevoj i njenom mestu u ruskoj književnosti, znajući da je tragično okončala svoj život 1941. kao izbeglica iz Moskve u Jelabugi. Erenburg je sa neskrivenom setom govorio o Cvetajevoj. „Njenom poezijom i životom, istorija ruske književnosti baviće se zauvek jer ona to zaslužuje. Šteta, Bog joj je podario težak život. Bez sumnje, bila je i ostala jedna od najvećih pesnikinja Rusije.

Kada sam u proleće 1921. otputovao u inostranstvo, Cvetajeva me je zamolila da potražim i da se raspitam šta je sa njenim mužem Sergejem Jakovljevičem Efronom, koji je kao belogardejac prebegao na Zapad. Javio sam joj da je živ i da se nalazi u Pragu. Odmah je zatražila vizu i pohitala u Prag noseći sa sobom rukopis svoje knjige pesama ‘Jato labudova’.“ Marinin susret sa mužem, prema rečima Erenburga, bio je vrlo dramatičan. On je duboko razočaran ispričao Marini o zverstvima belogardejaca. „Nešto kasnije sam u Berlinu razgovarao sa Cvetajevom cele noći. Tada mi je ona kazala da neće štampati svoju knjigu u kojoj je proslavljala belogardejce. Posle razgovora sa mužem to nisu bili beli labudovi već - crni gavranovi.“

(Nastaviće se)