Lekcija velikog pisca

U JEDNOM momentu Ilja Erenburg je pomenuo pesnikinju Aliger Margaritu Josifovnu, za koju sam tada prvi put čuo. Sa velikim uvažavanjem govorio je o njenom pesničkom talentu i delu pomenuvši njenu poemu „Zoja“, za koju je još u toku rata dobila državnu nagradu koju je ustupila državi kao pomoć u vođenju rata. Poema se odnosila na herojski život i borbu Zoje Kosmodemjanske.

Kada je Erenburg u Moskvi pozvao u goste našeg književnika Erika Koša, on je tamo zatekao i pesnikinju Margaritu Aliger. O tom susretu Koš piše:

- On mi je otvorio vrata. Pogrbljen, vukao je noge po ćilimu, podbuo, odajući bolesnika od bubrega. U trpezariji, u koju se ulazilo iz predsoblja, sedela je već pesnikinja Margarita Aliger, koja je glasom i likom podsećala na našu Desanku Maksimović. Uostalom, njih dve su bile u prijateljskim odnosima i odmah me upitala za nju. Večera je bila hladna i skromna. Erenburg nas je sam služio, pravdajući svoju bolesnu suprugu.

Pitao me: „Kako kod vas mladi pisci“. Pa, malo oklevajući odgovorio sam - „Oseća se kod njih izvestan napredak“. „Napredak“, ponovio je podižući pogled prema meni. „U umetnosti nema napretka!“ „Kako nema napretka“, osmelio sam se da primetim, ne očekujući nikakvo zlo, ali tu je počelo naše neslaganje koje je dosta ličilo na svađu. Podigao se i otišao u kujnu da još nešto donese. Margarita Aliger koja je sve vreme ćutala iskoristila je i u trenu prošaptala: „Zaboga, gde da otpočnete diskusiju o ovoj temi. To je glavna slabost Ilje Grigoroviča i o tom pitanju on se spori gotovo sa celom Rusijom“. Trebalo je vremena dok se primirio.

Erih Koš kaže da se s Erenburgom, šefom delegacije Sovjetskog Saveza, video još jednom u Beogradu, gde se održavao „okrugli sto“ Istok-Zapad: „Ručali smo u Košutnjaku gde je Lubarda sa suprugom došao taksijem već kad je ručak prošao. Pošli smo kod njega u atelje. Kada su kola stala, Vera Lubarda nas je upozorila da joj čuvamo mačke. U stvari, trebalo je da se mi njih čuvamo. Samo što smo se iskrcali iz kola bili smo opkoljeni krdom od oko četrdeset mačaka zastrašujećeg izgleda. Sve ono što se bez gospodara skitalo ulicama i dvorištima Dedinja, Vera je okupljala, iznoseći im hranu i vodu na ulicu.

Erenburg je bio zgranut i uplašen. Ušli smo u atelje. I tamo je desetak mačaka ležalo po sofama i jastucima. Erenburg koji je upamtio Lubardine slike iz ranijeg perioda sada je ravnodušno prolazio i ubrzo smo se bez kafe i ponude da sednemo našli na ulici“.

Sutradan je Koš ispratio Erenburga na aerodrom. Pozdravljajući se, Ilja se zapitao: „Recite, molim vas, šta se desilo sa tim čovekom?“ misleći na Lubardu i njegove slike. „Pa“ rekao sam, želeći da mu se odužim, „ako nema napretka u umetnosti, sva je prilika da ima nazatka, kao što ste i sami mogli da vidite“. Sudeći po ovom opisu, Ilja Erenburg nije baš vesela srca otputovao iz Beograda.

Vraćam se na moskovski susret s Iljom. Naš razgovor trajao je dugo jer je on bio zanimljiva ličnost. Umeo je lepo da govori, imao je šta da kaže, ali i da pita. Mi smo, bezmalo svi, učestvovali u NOB-u u Jugoslaviji i on nije krio svoje divljenje jugoslovenskom otporu nemačkoj vojnoj sili. Iz svoje knjige putopisa u kojoj je pisao i o svom boravku u Jugoslaviji, posle 1948. nakon Rezolucije Informbiroa morao je da izbaci sve što se na nju odnosilo.

Bez sumnje, bio sam nekako mladalački naivno impresioniran Erenburgom. Možda zato što sam se nalazio pred čovekom koji se družio i provodio vreme sa Pikasom, Aragonom, Polom Elijarom, Brakom, Šagalom, Žolio-Kirijem i drugim velikanima francuske kulture, umetnosti i nauke, čovekom koji je kao mladić razgovarao u Parizu sa Lenjinom i i bio kod Lenjina i Nadežde Konstantinove na ručku na samom početku 1909. godine. On je svakako deo ruske književne istorije, a eto tada je sedeo i ležerno i dugo razgovarao sa nama, studentima i strpljivo odgovarao na naša pitanja. Valjda ga je naša mladost i vedrina oslobodila od njegove inače poslovično prisutne mrzovolje i jetkosti, cinizma i podrugljivog skepticizma. Delovao je sigurno, staloženo i naravno, superiorno. Kako je mnogo godina proveo na Zapadu, kao da je prihvatio njihovu spontanost, ležernost i opuštenost.

Razgovor je malo posustajao, ali je iznenada neko zapitao Erenburga, da nam koju reč kaže o Lenjinu i njegovom životu u Parizu. „Da, bio sam na ručku posle jednog skupa, na kome me je zapazio i zapitao: ’Jeste li iz Moskve?’ Objasnio sam mu kako sam došao ovde, posle čega me je pozvao na ručak. Stan prilično skroman, a njegova soba u savršenom redu.

Lenjin je detaljno posmatrao politički život Francuske, njenu istoriju, funkcionisanje ekonomije a posebno kako žive francuski radnici. Mnogo se kretao i komunicirao sa građanima, jer ne samo da je dobro govorio francuski već je mogao pisati i članke na tom jeziku.

Mnogo godina posle Lenjinove smrti Erenburg je čitajući „Uspomene“ N. K. Krupske shvatio da je Lenjin 1922/1923. čitao njegov roman „Hulio Hurenito“.

Nastaviće se...