Strah od velikog gazde

SVOJIM statusom Erenburg je obezbeđivao sebi ono što se kod njegovih kolega nije moglo zapaziti. Za njega su očito važili drugi standardi i druga pravila. Zapravo, on je sovjetskom sistemu bio potreban upravo ovakav, jer je uživao veliki međunarodni ugled i kao takav bio nezamenljiv sovjetski predstavnik u mnogobrojnim mirovnim pokretima i inicijativama, kao i u kontaktima s evropskim intelektualcima leve orijentacije. Ali, ni tu nije išlo sve glatko i bez problema.

Godinu dana posle razgovora sa nama, februara 1949. Erenburga su prestali da objavljuju, a u martu zamenik načelnika Odeljenja za propagandu i agitaciju CK SKP(b) F. M. Golovenčenko izneo je u javnost da je "uhapšen kosmopolit Ilja Erenburg". Posle ovog događaja, Erenburg je napisao pismo Staljinu, i nakon toga ga ponovo objavljuju, a Golovenčenko biva smenjen sa svog položaja u CK.

S Erenburgom je na međunarodne skupove i kongrese kao šef delegacije najčešće išao Fadejev, predsednik Saveza pisaca SSSR-a, ili ukrajinski pisac Kornejčuk, ali su oni bili neprimetni u međunarodnom okruženju u odnosu na Erenburga, koji se u tim sredinama suvereno kretao. Za razliku od drugih pisaca i kulturnih radnika, bilo mu je dozvoljeno da putuje gde hoće i kada hoće, da posećuje međunarodne mirovne kongrese na kojima je faktički istupao kao zaštitnik i propagator politike SSSR-a.

Interesantno je da Erenburg jedini nije bio uhapšen pri raspuštanju Jevrejskog antifašističkog komiteta, jer je dan pre hapšenja njegovih članova izašao iz sastava komiteta, pa se sumnja da je blagovremeno bio upozoren. Erenburgov život je za vreme Staljina visio o nekom nevidljivom koncu. Na primer, pre hapšenja Abakumov je Staljinu predstavio spisak članova Jevrejskog antifašističkog komiteta i pored svakog imena svojom rukom stavio dva slova AR (hapšenje - arest), a kod Iljinog imena stajalo je nešto kao znak pitanja. Staljin je lično pogledao spisak i Erenburg je ostao na slobodi. Na to je mogao da utiče samo Staljin.

Krajem 1952. Erenburgu je kao prvom od sovjetskih građana pripala Staljinova nagrada "Za jačanje mira među narodima". Desilo se to upravo u vreme razotkrivanja "afere" o "lekarima-ubicama". Ubrzo posle toga, po naređenju Staljina, pripremljeno je pismo za redakciju "Pravde", koje je bilo dužno da potpiše nekoliko desetina poznatih Jevreja. U tom pismu koje govori o "ubicama u belim mantilima" bio je i jedan stav da "u nekim delovima jevrejskog stanovništva u SSSR-u nisu još iživljena buržoasko-nacionalistička uverenja". Po svemu sudeći, ovo pismo je trebalo da posluži kao razlog za deportaciju Jevreja u udaljene rejone zemlje.

Erenburg je bio jedan od malobrojnih koji su odbili da potpišu ovo pismo. Umesto toga je 3. februara 1953. napisao pismo Staljinu upozoravajući ga da bi ovakvo pismo u "Pravdi" nanelo nenadoknadivu štetu "pokretu za mir". Posle pročitanog pisma, Staljin je izmenio svoje stanovište. Pripremljen je novi tekst koji ne baca toliko krivicu na sovjetske Jevreje, već obrnuto, podstiče saradnju između ruskog i jevrejskog naroda, dok je naglasak stavljen na "međunarodni imperijalizam" i reakcionarnu politiku Izraela. To pismo Erenburg je bio prinuđen da potpiše, iako ono nije bilo objavljeno (verovatno zbog Staljinove smrti).

Erenburg je 1954. napisao priču "Ottepel" (jugovina, otopljavanje), kojom je želeo da prenese osećanje odmrzavanja ljudskih srca i odnosa među ljudima. Nema sumnje da je to jedno od prvih dela koje je nagovestilo destaljinizaciju u književnosti (1954). Mnogi su smatrali da je to slaba literatura, ali nisu mogli da joj ospore ulogu u buđenju osećanja da je period Staljinove vladavine prošao, pa nije ni slučajno što je ovaj period sovjetske istorije dobio naziv "Hruščovljevo otopljavanje".

Erenburg je imao običaj da kaže kako je za vreme Staljina on "preživeo po čistoj slučajnosti". Naravno, u vreme kada smo mi kao mladi studenti sa njim razgovarali, ništa od toga i o mnogo čemu još što sam ja ovde pomenuo, nismo znali. Sa tog susreta otišli smo zadovoljni i puna srca. Valjda se to ovim i htelo.

Erenburg je svoj odnos prema Staljinu opisao kasnije u svom delu "Ljudi, godine, život". Erenburg kaže: "Nikada nisam razgovarao sa Staljinom, izuzev razgovora povodom izdavanja moje knjige 'Pad Pariza'. Viđao sam ga izdaleka na svečanim sednicama, prijemima ili na zasedanjima Vrhovnog sovjeta. Nisam voleo Staljina, ali sam dugo verovao u njega i bojao sam ga se. Kada sam razgovarao o njemu sa prijateljima, nazivao sam ga, kao i svi, 'gazda'. Proglašavanje Staljina za 'genijalnog' i 'najmudrijeg' prethodilo je masovnim represalijama. Zbunili su me aplauzi i histerični uzvici 1935. kada se Staljin pojavio na savetovanju stahanovaca. Kasnije sam navikao i na ovacije i na liturgijske epitete i prestao da ih primećujem."

Ilja kaže: "Stavio sam u usta, tačnije u dnevnik, jednog od junaka romana 'Dan drugi' mnoge od mojih sumnji. Volođa Safonov se obesio - to sam pokušavao da obesim samog sebe. Primorao sam sebe da ćutim o mnogo čemu: to su bile godine kukastog krsta, Španskog rata, borbe na život i smrt. Epoha koju sada nazivaju 'kultom ličnosti' dodala je dobrovoljnom ćutanju i prinudno."

Posle našeg susreta s Erenburgom, Staljin je poživeo još pet godina, a Erenburg još 19. U tom razdoblju on je napisao gotovo trećinu svog ukupnog književnog dela.

(Nastaviće se)