Videli smo Staljina!

Aprila 1948. postepeno je raslo uzbuđenje zbog učešća MAI (Moskovski avijacioni institut) na prvomajskoj paradi. Sećam se da smo vrlo rano krenuli iz našeg instituta, koji je tada bio takoreći na periferiji Moskve kod metro stanice "Sokol". Rekao bih da je to do Crvenog trga dobrih 5-6 kilometara.

Poznato je da se tada parada sastojala iz dva dela. Prvi deo bila je vojna parada, a u drugom delu su učestvovali građani. Dok vojna parada nikada nije trajala duže od jednog sata, čak i kraće, kretanje građana u više kolona Crvenim trgom klicajući Staljinu i rukovodstvu SSSR-a trajalo je i po nekoliko časova. Staljin je imao običaj da u ovom drugom delu siđe sa Mauzoleja Lenjina i ode u Kremlj ili u neku odaju iza Mauzoleja da se odmori pa se posle pola ili celog sata ponovo vrati na tribinu Mauzoleja.

Nekim čudom, a prema rasporedu organizatora, kolona Moskovskog avijacionog instituta prolazila je do samog Mauzoleja Crvenim trgom prva. Negde pre ulaza na Crveni trg zatražili su da jedan student iz naše grupe na čelu kolone nosi zastavu Instituta. Odmah smo svi takoreći uglas viknuli "Drule!", misleći pri tome na jakog i razvijenog našeg kolegu Milosava Drulovića.

Tako je Drule brzo otišao napred da preuzme zastavu. Ali desilo se nešto što niko od nas nije očekivao. Kada je početak kolone našeg Instituta prolazilo pored Lenjinovog mauzoleja, Staljin nije bio na toj tribini, a kada smo kasnije mi naišli, jer je kolona bila vrlo duga, Staljin se vratio. Mi smo kao grupa tako glasno skandirali "Tito! Staljin!" da nas je Staljin čuo i rukom upirao u nas pokazujući nas maršalu Vorošilovu, koji je stajao pored njega. Mi smo bili presrećni što smo videli i pozdravili Staljina i što je on nas primetio, dok je Drule očajavao što ga on nije video. Drulović je tada smatrao da je to njegov najnesrećniji dan u životu, dok smo mi bili u euforičnom raspoloženju.

Tada smo samo nazirali da među rukovodstvima SKP(b) i KPJ ima nekih nesuglasica i problema. To nam je veoma šturo natuknuo predstavnik CK KPJ u Moskvi - Puniša Perović, i napomenuo da se on nada da će se to vrlo brzo izgladiti. Mogli smo posle samo zamišljati zašto se Staljin onako smejao našem skandiranju u kom je jasno mogao razabrati da se pominje Tito. Bez svake sumnje, tada je za nas videti Staljina bio događaj koji se pamti celog života. To je i bilo razumljivo jer je mit o Staljinu kod nas građen godinama, i ne samo kod nas.

U knjizi "Pozorište Josipa Staljina" opširno je opisivao neka Staljinova svojstva koja je u političkoj igri tokom dugog boravka na vlasti obilno koristio. Na primer, još na početku, nakon Lenjinove smrti na zasedanju plenuma CK zauzeo je pozu uvređenog. "Ako drugovi smatraju da je Oporuka (Lenjinova) takav dokument, koji me lišava svakog političkog poverenja, ja ću otići s položaja generalnog sekretara..." Bila je to poza, igra. Odglumio je i ostao.

Godinu i po dana nakon Lenjinove smrti grupa članova CK na odmoru u Kislovodsku raspravljala je o kolektivnom rukovođenju. Poslali su pismo Staljinu radi izmene sekretarijata CK. Staljin ih je odmah zaplašio ostavkom. Na IV kongresu, u decembru 1925, odlučio je i da ismeje članove CK i delegate, pa je ponovio: "Ako drugovi insistiraju, ja sam spreman da napustim mesto bez buke, bez diskusije, otvorene ili zatvorene i bez garancija za prava manjine". Očekivao je da u sali čuje smeh i smeh je usledio.

Pri kraju 1927, na V kongresu partije uspeo je da ukloni iz rukovodećih organa oko 75 lica koja su mu pružala aktivni otpor. Ukupno je iz partije "počišćeno" oko 2.000 ljudi. Kada je sasvim ojačao, prestao je sa tim trikovima sve do pred kraj života, kada se ponovo poigrao sa sudbinom nekih koje je približio sebi. Posle I kongresa partije, u novembru 1952, dva puta je "molio" za ostavku novi sastav CK. Svi su u horu odgovorili da je to nemoguće...

Poznate su Staljinove metamorfoze za vreme Drugog svetskog rata. U jesen 1939. - zaključuje pakt o prijateljstvu sa Nemačkom, odričući se prirodnog savezništva sa Francuskom i Velikom Britanijom. Tada je Staljin rekao Ribentropu: "Sovjetska vlada prihvata pakt vrlo ozbiljno i može da garantuje svojom časnom rečju da Sovjetski Savez neće podvaliti svom partneru". Možda je Staljin tada jedini put bio iskren, jer njegova zemlja nije bila spremna za rat.

Ponašanje Staljina u proleće 1941. pa sve do oružanog napada na SSSR zavređuje posebnu studiju jer bi ona pokazala suštinu Staljinove ličnosti, ali i tragediju ruskog naroda u prvim mesecima rata. Staljin je ignorisao sve informacije koje su ukazivale veoma precizno kada će Hitler napasti na SSSR. Čak nije prihvatio upozorenja koje su mu slali Čerčil i Ruzvelt.

Sovjetski obaveštajni sistem bio je vrlo studiozan da bi bio obmanut, ali, šta je sve to vredelo kada je Staljin bio žestoko opterećen sopstvenom samoobmanom. Smatrao je da do rata ne može doći bez ultimatuma što je bio stav diplomatskih krugova tog vremena. Da ne bi isprovocirao Hitlera, namerno je potiskivao svaku informaciju koja je govorila o gomilanju Hitlerovih trupa na granice SSSR-a. Moglo bi se reći da je Staljin tada jedini u Evropi verovao Hitleru.

(Nastaviće se)