Mirno pred Staljinom!

STALJIN je u prvim danima rata delovao izgubljeno, zbunjeno, opterećen nevericom, razočaran i psihički izgubljen. Prve nedelje rata bio je toliko rastrojen da nije bio u stanju da se obrati građanima SSSR-a već je to prepustio Molotovu.

To može tek delimično da se nazre u memoarima maršala Žukova, tadašnjeg načelnika Generalštaba Crvene armije. Ni Žukov o tome nije mogao da piše pravu istinu, jer njegovi memoari ne bi mogli da se štampaju ni mnogo posle Staljinove smrti. Kult je morao da se čuva. Hruščov se u svojim memoarima dotiče toga, ali i on delimično, jer Brežnjev iz uverenja ali i državnih razloga zadržava razaranje Staljinovog kulta koje je otpočeo Hruščov.

Istini za volju, Staljin se brzo oporavio i vodio je Veliki otadžbinski rat sve vreme čvrstom rukom.

Posle „verolomnog“ napada Nemačke na SSSR, kako je Staljin uobičavao da kaže, okrenuo se novim saveznicima - Britaniji i SAD, tražeći pomoć. Kasnije menja i ton i ponašanje. Na Teheranskoj konferenciji krajem 1943, Staljin je pokrenuo pitanje otvaranja drugog fronta (u Normandiji). Na to je Čerčil primetio da je ta operacija riskantna i izneo neke vojne zahteve. Tada je Staljin naglo ustao i rekao Molotovu i Vorošilovu: „Idemo, mi ovde nemamo šta da radimo“. Da nije bilo prisebnosti Ruzvelta, koji je predložio pauzu za ručak, moglo se dogoditi nešto vrlo nepredviđeno. Posle pada Berlina i kapitulacije Nemačke, Staljin se ponašao kao vlasnik polovine sveta. Ovsejenko kaže: „Tri etape. Tri uloge. Tri maske“.

Jul 1945. godine. Potsdam. U predgrađu Berlina okupili su se šefovi država pobednica. Ruzvelta više nije bilo. S položaja je otišao i Čerčil. Zamenili su ih Truman i Atli. Od velike trojice ostao je samo Staljin. Pobednik se tako i ponašao. Nije se zbunio ni kada mu je Truman kazao da Amerika poseduje novo oružje ogromne razorne moći. Imao je hladnokrvan izraz lica, glumeći gotovo nezainteresovanost, kao da nije reč o smrtnoj opasnosti za njegovu državu. Ali to je pozorište.

Stvarnost je sasvim drugačija. On odmah izdaje nalog da se Beriji prenese da Kurčatov ubrza rad na svom projektu, a to je izrada atomske bombe. Bez nje, Sovjeti su odjednom, i pored pobede u Drugom svetskom ratu i milionskih žrtava, drugorazredna svetska sila.

Mnogo ranije, kao pedesetogodišnjak, Staljin je smatrao da je dovoljno zreo da izlazi i na svetsku scenu. Veliki uspeh, Staljin je postigao kod Rozite Forbst, ledi Astor i nekoliko drugih uticajnih dama. Potpuno ih je očarao izvodeći pred njima umiljate scene s decom i kučićima.

Engleski pisac H. Dž. Vels je primetio da ga Staljin nijednom nije pogledao u oči, ali važno je ono što je Vels napisao: „Ja nikada nisam sreo prostosrdačnijeg, pravičnijeg i poštenijeg čoveka i za svoj uzbudljivi, neosporni uspon, on duguje upravo tim kvalitetima, a ne nečemu mračnom i zlokobnom... Do susreta s njim mislio sam da se nalazi na tom položaju zato što ga se ljudi boje, no brzo sam shvatio da ga se niko ne plaši i da mu svi veruju.“

Među piscima koje je on „vrteo oko malog prsta“ - Ovsejenko navodi Barbisa, Romena Rolana, Andrea Žida, pa donekle i Bernarda Šoa, koji je ipak prozreo Staljina napisavši da su mu maniri diktatora bili besprekorni. Vinston Čerčil je pisao 1959: „Staljin je na nas ostavio snažan utisak. Njegov uticaj na ljude je neodoljiv. Kada je ulazio na vrata na Jaltskoj konferenciji, svi kao po komandi ustali su...“

Jednom je Čerčil čvrsto rešio da ne ustaje pri pojavi Staljina, ali kad je ovaj ušao, kao da je neka nadzemaljska sila podigla britanskog premijera... Čerčil je, ipak pod maskom Oca naroda otkrio okrutnog, nemilosrdnog diktatora.

Moglo bi se reći da su svi oko Staljina glumili pod znakom tri „u“: „ugadat“, „ugodit“, „ucelet“ (pogađati, ugađati, preživeti). Poznato je da je Staljin u CK imao svoju grupu - klapu koju su nazivali „drekavcima“. Oni su se javljali kad god se neko, pogotovo u ranijim godinama njegove vlasti, usudio da ga kritikuje. Tada su nastupali oni i svojim upadicama i vikom onemogućavali govornika da iznese svoju kritiku.

Staljinova klapa priredila je Lenjinovoj udovici Krupskoj pravu opstrukciju kada se na IV kongresu javila za reč. Zabrinuto je govorila o stanju u partiji i dotakla se, između ostalog, teorije bezuslovne ispravnosti stavova većine. Počelo je komešanje i galama. Neko je pakosno čestitao Trockom novog saborca u liku Nadežde Konstantinovne Krupske. Ona to nije očekivala i potpuno se zbunila.

Slično se dogodilo i Kamenjevu, koji se pokazao čvršćim, rekavši „drekavcima“: „Ako vam je naređeno da me prekinete recite mi to odmah... Vi me nećete ućutkati.“ On se već izjasnio protiv teorije „vođe“ i hrabro je ponovio: „Staljin ne može izvršiti ulogu ujedinitelja boljševičkog štaba... Mi smo protiv teorije autokratije, mi smo protiv toga da stvaramo vođu!“ A onda je opet progovorila Staljinova klapa:

- Nije istina! Besmislica!

- Staljina. Staljina!

- Partija iznad svega

- Živeo drug Staljin!

I klapa je podigla salu na noge. Ovakve scene ponavljaju se i na drugim skupovima neposredno pre smrti Lenjina, ali pogotovo posle. Takvo ponašanje postaje pravilo koje se odomaćuje na skupovima. Sve je podređeno stvaranju kulta vođe!

(Nastaviće se)