Tragika Kobinih piona

SEĆAM se da je kod nas od 1939. počeo da se menja odnos prema SSSR-u. Jugoslovenska kraljevska vlada najpre šalje privrednu delegaciju u Moskvu na razgovore s Anastasom Mikojanom, tadašnjim ministrom spoljne trgovine u vladi SSSR, a ubrzo se uspostavljaju diplomatski odnosi između Beograda i Moskve. Prva dva sovjetska filma koja su tada bila na repertoaru naših bioskopa su „Volga-Volga“ i „Pastir Kostja“, a građani su hrlili da vide ove filmove.

Odjednom su se pojavile brojne publikacije o SSSR-u, o njihovoj poljoprivredi, o MTS - Mašino traktorskim stanicama, o njihovim traktorima, kombajnima, kolhozima i sovhozima, a posebno o snazi Crvene armije. Ta propagandna delatnost učinila je svoje. Naravno, svugde je prisutan Staljin. Ja sam tada, kao dečak, verovao da kombajne imaju samo Rusi i niko više na svetu. Namerno je stvarano osećanje da je Sovjetski Savez ogromna i nepobediva sila zahvaljujući Staljinu i sovjetskom rukovodstvu.

Tada polako padaju u zaborav sve vesti o „čistkama“, o ljudskim stradanjima, o gladi, o upropašćavanju sela primenom represije. Rodila se sila koja je u stanju da Hitleru i fašizmu stane na put. Taj kult Staljinove ličnosti vremenom je samo dobijao na snazi. A onda, odjednom, razočaranje: pakt Molotov-Ribentrop! Podela Poljske.

Trebalo bi imati na umu da je inteligencija posle Revolucije bila desetkovana, a i ono što je ostalo ili je bilo zaplašeno ili je veličalo sistem i Staljina. Staljinovi pioni koji su se uz pomoć ogromnog represivnog aparata starali o čistoti sovjetskog društva i njegove kulture - Jagoda, Ježov, Berija, Ščerbakov, Ždanov - i slični na kraju su platili glavom.

Čak ni ozbiljni ljudi nisu želeli da veruju da za represiju i veliku samovolju koja je vladala u zemlji Staljin zna. O tome kaže Ilja Erenburg: „U svesti miliona ljudi Staljin je postao mistični polubog. Svi su sa zanosom izgovarali njegovo ime, verovali da samo on može spasiti sovjetsku državu od najezde i rasula. Mi smo mislili (verovatno što smo želeli da je tako) da Staljin ne zna ništa o besmislenom obračunu s komunistima, sa sovjetskom inteligencijom. Vsevolod Emiljevič Majerhold je govorio: „Od Staljina sve kriju...“

Jedne noći dok sam šetao Čuku (psa) sreo sam u Lavrušinskoj ulici Pasternaka. Razmahujući rukama dok smo stajali među smetovima, Pasternak je rekao: „Dobro bi bilo kad bi neko sve ispričao Staljinu!“

Mnogi ljudi su sa imenom Staljina na usnama ginuli u jurišima, ili u logorima, na stratištima. On je vremenom postao simbol borbe protiv fašizma. KPJ je mnogo doprinela da se taj mit proširi.

Interesantno je da je Staljin s godinama sve više sumnjao u svoje najbliže drugove i saborce sa kojima je proveo skoro celi svoj politički život. U poslednjim godinama sumnjao je u maršala Klimenta Vorošilova da je britanski špijun, sumnjao je i želeo da se otarasi V. Molotova kao američkog špijuna, a njegove molbe da oslobodi njegovu suprugu iz logora Polinu Semenovnu Žemčužinu nije prihvatao. Ona je puštena iz zatvora sredinom marta 1953. odlukom Berije.

Još pre I kongresa KPSS Staljin se ohladio prema Anastasu Mikojanu i Molotovu pa više nisu bili u užem rukovodstvu partije - Birou, već su ušli u šire rukovodstvo - Prezidijum. Hruščov kaže za Staljina da je samo malo duže poživeo, sudbine Molotova i Mikojana bi bile potpuno neizvesne.

Ali došli su novi događaji kao što je bila Rezolucija Informbiroa. Većina nas je taj napad doživljavala kao duboku nepravdu. Čovek je mogao samo da se zapita: a što naše rukovodstvo pa i Tito ne odu u Bukurešt na sednicu Informbiroa i ne objasne i otklone nesporazum? Pitanje je logično, ali ko god bi to izrekao bio bi na putu za Goli otok.

Ono što mi nismo znali, uže rukovodstvo partije je znalo. Staljinova logika bila je: Mi smo vas 1940. postavili na ta rukovodeća mesta u KPJ (uz saglasnost Kominterne), mi vas sada možemo i skinuti. Procenjivalo se da se ne bi ni vratili i da bi doživeli sudbinu koja je kasnije zadesila Imru Nađa 1956. godine.

Iako smo bili skloni prihvatanju mitova i prilično jakoj indoktrinaciji KPJ, nastaju sumnje koje su svakim danom rasle. Počinju da se spominju okrutnosti vladavine Staljina, njegovih bliskih saradnika, Jagode, Ježova, Berije, pominju se velike čistke rukovodećih ličnosti Partije, bliskih Lenjinovih saradnika...

Nema nikakve sumnje da je na Staljina i najuže tadašnje sovjetsko rukovodstvo američko bombardovanje Japana atomskim bombama u avgustu 1945. učinilo ne samo snažan utisak već i poražavajuće saznanje da je SSSR, iako svetska sila, u biti odjednom postala sila drugog reda.

Organizovan je rad na tri koloseka. Prvi, da što pre dođe do proizvodnje atomske i hidrogenske bombe, drugi, da vazduhoplovna industrija SSSR proizvede letelice dejstva preko 7.000 km kao nosače ovih bombi. I treće, podstaknuti sve vidove istraživanja i eksperimenata u oblasti raketne tehnike kako bi se što pre došlo do praktične primene ovog oružja. Na sva tri ova polja odvijao se danonoćni rad. Na prvom, put je umnogome skraćen angažovanjem obaveštajne službe da se domogne mnogih relevantnih inostranih podataka i naučnih saznanja. Veoma brzo je konstruisan bombarder sposoban da nosi atomsku bombu na veliku udaljenost i Rusi su za relativno kratko vreme postali atomska sila i time se uglavnom izjednačili sa SAD.

(Nastaviće se)