Agonija velikog vođe

O učešću nemačkih inženjera i konstruktora na području razvoja i ispitivanja u sovjetskom vazduhoplovstvu mogla bi se napisati posebna knjiga. Rusi su na kraju rata zaplenili u gradu Liberec (Čehoslovačka) u preduzeću „Kontanto“ agregate i crteže radioupravljanja raketama FAU-2. Nađeni su i odvezeni u SSSR reaktivni avionski motori i novokonstruisani reaktivni avioni od posebnog interesa.

Drugo, možda i značajnije je što su Rusi veliki broj stručnjaka iz ovih oblasti pokupili i odveli u predgrađe Moskve zajedno sa njihovim porodicama, ukupno preko 4.000 duša. Onda su stvoreni novi opitni konstrukcioni biroi (OKB) na više lokacija na čelu sa vodećim Rusima i glavnim konstruktorima Nemcima. Dok su ovi OKB formirani naredbom Ministra avio-industrije Šahurina, slični OKB na području Istočne Nemačke u više gradova sa istim zadacima formirani su ukazom lično Staljina.

Nema sumnje da je sve ovo doprinelo da SSSR veoma brzo uhvati korak na ovom veoma osetljivom području i da makar donekle prevaziđe ogromne gubitke u ratu i relativno brzo svojim vojnim, nuklearnim, raketnim i drugim potencijalima zadrži mesto globalne svetske sile.

U februaru 1953. Staljin se iznenada razboleo. To je bilo posle I Kongresa Partije kada je Staljin predložio da se umesto Politbiroa kao do tada formira Prezidijum CK od 23 člana u kome je bio znatan broj novih ljudi za koje su mnogi znali da ih Staljin ne poznaje, pa su se pitali ko mu je u tome pomagao. Tada je Hruščov pitao Maljenkova ali je i ovaj odgovorio da ne zna. Hruščov mu nije poverovao ali je sumnjao da je u tome Staljinu pomagao Kaganovič. Interesantno je da je Staljin potpuno odstranio Molotova i Mikojana. Bila je subota kada su iz Kremlja telefonom zvali Hruščova da dođe kod Staljina u Kremlj, a pozvali su još i Maljenkova, Beriju i Bulganjina. Staljin im je kazao: - Hajde da pogledamo neki film, a na kraju filma pozvao ih je na večeru na „bljižnjej dače“. Večera se odužila kao i obično kod njega do pet ili šest ujutru. Staljin je bio u vrlo dobrom raspoloženju i nikom nije padalo na pamet da bi moglo nešto neočekivano da se desi.

Celi taj dan Hruščov je očekivao da ga Staljin, kao što je bilo uobičajeno, pozove, ali se to nije dogodilo i on se pripremao za spavanje. I upravo tada se javio Maljenkov i kazao: - Sada su pozvali drugovi iz obezbeđenja i javili da se nešto loše dogodilo sa Staljinom i da se odmah dođe tamo. Rekao je da je javio to i Beriji i Bulganjinu. Kada su stigli u daču rekli su im da Staljin obično svake večeri u 11 sati zvoni i traži da mu se donese čaj. Ovoga puta to se nije desilo i poslali su Matrenu Petrovnu koja godinama tu radi. Matrena je polako otvorila vrata i videla kako Staljin leži na podu kuhinje i da je ispod njega mokro.

Došli su stražari i podigli ga sa poda i položili na jedan ležaj u velikoj kuhinji. Pretpostavljalo se da je Staljin ustao, pošao ka kuhinji i tu pao. Kako su zaključili da on ponovo spava, svi iz rukovodstva su se razišli svojim kućama. Berija se javio telefonom majoru A. T. Ribinu iz obezbeđenja sa naređenjem: „O bolesti Staljina nikome ne govorite i ne zvonite“.

U tri sata noću, 2. marta, došao je auto. Svi su pomislili da su to lekari, međutim, to su bili Berija i Maljenkov. Prišli su Staljinu koji je u jednom momentu glasno uzdahnuo. Obraćajući se pomoćniku komandanta Lozgačevu, Berija je kazao: „Ti ne izazivaj paniku? Vidiš da drug Staljin krepko spava. Ne pravi frku, nas ne obespokojavaj a druga Staljina ne uznemiravaj“. Lozgačev je i dalje dokazivao da je Staljin teško bolestan i da je njemu potrebna hitna lekarska pomoć.

Te noći 2. marta nikakva medicinska pomoć Staljinu nije pružena. Staljin je bio bez lekarske pomoći trinaest sati. Hruščov kaže da su iz dače zvali Maljenkova da mu kažu da Staljin spava, ali im se čini da je to neki neobičan san i da odmah dođu. Hruščov se sa Maljenkovim dogovorio da odmah pozovu ne samo Beriju i Bulganjina već i Vorošilova i Kaganoviča, kao i lekare među kojima je bio poznati kardiolog Lukomski.

Lekari su se latili svoga posla dok su ostali bili u drugoj prostoriji čekajući izveštaj. Lukomski ih je obavestio da je desna ruka kod Staljina nepokretna, paralizovana je takođe i leva noga i da on nije u stanju da govori. Preobukli su ga i preneli u sobu gde je on inače spavao. Rešili su, takođe, da uvedu dežurstvo lekara.

Članovi Biroa Prezidijuma takoće su se rasporedili i uveli dežurstva, i to: Berija i Maljenkov, Kaganovič i Vorošilov i Hruščov i Bulganjin. Lekari su ukazali na činjenicu da se kod ovakvih slučajeva skoro niko ne vraća poslu. Čovek može ostati živ ali je malo verovatno da će biti radno sposoban. Najčešće se okončava život na katastrofalan način.

Staljin je povremeno izlazio iz kome ali nije raspoznavao nikoga niti je bio svestan svoga stanja. Nije mogao da govori. Kada se učinilo da je pri svesti, Berija se bacao na kolena i ljubio njegovu ruku, a kada je zatvarao oči i gubio se, Berija se dizao i pljuvao na pod. To je bio pravi Berija. Svi su znali da on jedini priželjkuje smrt Staljinovu.

(Nastaviće se)