Berija spremao - puč!

Kada su na dežurstvu bili Hruščov i Bulganjin, pogotovo noću, Hruščov kaže da je sa Bulganjinom bio u takvim odnosima da je mogao slobodnije da razgovara pa mu je rekao: „...Nikolaj Aleksandrovič, sada vidimo u kakvom smo položaju. Mi se nalazimo pred smrću Staljina. I lekari to govore. Da li znaš kakvo mesto je sebi Berija izabrao?“ „Kakvo?“ „On uzima za sebe Ministarstvo državne bezbednosti i Ministarstvo unutrašnjih poslova koje je do sada bilo odvojeno. Mi to ne smemo dozvoliti. Ako se Berija ovih resora dokopa - to će biti početak našeg kraja. On želi da se domogne tog mesta radi toga da bi uništio sve nas. I on će to uraditi“.

„Bulganjin se saglasio sa mnom, i mi smo počeli da pazimo šta se dešava. Rekao sam mu, porazgovaraj sa Maljenkovim. Mislim da je on istog mišljenja kao i mi. On je dužan da to shvati. Nešto se mora učiniti ili će to za Partiju biti katastrofa. Vratiće nam se vreme 1937-1938. a može biti još i mnogo gore. Ja Beriju nisam shvatao kao komunistu, već da je on uljez u Partiji. Mene je mučila priča Kaminskog, da je u vreme građanskog rata, kada su Englezi okupirali Baku, Berija bio agent njihove kontraobaveštajne službe, i kao vuk u ovčijoj koži, dobio Staljinovo poverenje i zauzeo najviše položaje. Meni se činilo da je bilo dana kada se Staljin njega pribojavao“.

Stanje Staljinovog zdravlja se pogoršavalo. Lekari su rekli da počinje agonija. On je prestao da diše. Neka primitivna reanimacija nije uspela. Staljin je umro. Došla je i njegova kćer Svetlana Alilueva koja kaže: „nepoznati lekari prvi put su videli bolesnog Staljina (akademik V. N. Vinogradov koji je mnogo godina pratio zdravstveno stanje oca sada je sedeo u zatvoru), ovi su se trudili koliko su mogli. Stavili su mu pijavice na vrat, snimali su mu kardiogram, gledali na rendgen, jedna sestra je stalno pravila neke snimke, a jedan lekar je zapisivao u protokol tok bolesti. Radilo se sve što je bilo potrebno. Svi su se trudili da spasu život, koji se nije mogao spasti“.

Hruščov kaže: Plakali smo zajedno nad njegovim odrom. Kada je video da je Staljin umro, Berija je odmah seo u kola i otišao iz Staljinove dače u Moskvu u Ljubjanku na trgu F. Đeržinskog. Kako je Hruščov i očekivao, ubrzo je došlo do „raspoređivanja resora“. Berija je vodio glavnu reč. On je odmah predložio Maljenkova za predsednika Saveta ministara SSSR sa oslobođenjem od dužnosti sekretara CK. Maljenkov je predložio Beriju za svog prvog zamenika i ministra objedinjenih ministarstava za državnu bezbednost i unutrašnje poslove.

Hruščov i Bulganjin su ćutali. Da su se usprotivili ne bi dobili većinu. Sve je išlo u pravcu kako je Hruščov predviđao. Molotova su predložili prvog zamenika Maljenkova, Kaganoviča takođe. Vorošilova za predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, s tim da se sa tog položaja oslobodi Švernik za koga je Berija dobacio da je on čovek za koga niko u državi ne zna. Berija je predložio da se Hruščov oslobodi od obaveze sekretara Moskovskog komiteta partije s tim što bi se usmerio na rad u CK partije. Prihvaćen je program sahrane a usvojen je i sadržaj izjave o Staljinovoj smrti.

U proleće 1953. nakon Staljinove smrti, bilo je pitanje ko će prvi da poremeti stanje ravnoteže. Berija je otpočeo pripreme za generalno pretresanje najvišeg organa Partije, računajući da mu je u tome glavni saveznik Maljenkov sa svojim bogatim iskustvom i vezama u centralnom aparatu. Na članove Prezidijuma KPSS nije se mnogo oslanjao ni njima bavio, jer je polazio od toga da tu skoro niko ne bi mogao da mu se suprotstavi.

U maju je iz Kijeva došao jedan od starih saradnika Hruščova. On mu je doneo zabrinjavajuću vest: organi državne sigurnosti i unutrašnjih poslova Ukrajine dobili su poverljivo cirkularno pismo - naređenje o mobilizaciji svih snaga i prelaz na režim bojne gotovosti. Cirkular je potekao od Ministarstva državne bezbednosti, odnosno od Berije.

Hruščov je prirodno bio vrlo obazriv i odmah je ustanovio da taj cirkular nije poslat samo u Ukrajinu već mnogo šire. Hruščovu je, može se tako reći, „sudbina poslala“ dva „prebega“ iz najužeg Berijinog okruženja. Zamenik ministra državne bezbednosti general Ivan Serov i prvi zamenik ministra unutrašnjih poslova Kruglov rizikujući svoje glave izneli su Hruščovu sve što su znali i šta namerava Berija, opisali operativni plan oružanog puča, raspored delova snaga, pomenuvši i imena učesnika.

Pred Hruščovom su bila dva puta: ili se organizovati i udariti čvrsto po Beriji ili se skloniti. Hruščov je izabrao ovo prvo. Zato je morao da razgovara sa članovima Prezidijuma CK, znajući da su oni koji su sarađivali sa Staljinom meki i nesigurni, s vremenom zaplašeni od Berije, što je vreme već bilo pokazalo, ali drugog izlaza nije bilo. Molotov bojažljiv i povodljiv, Maljenkov - bliski Berijin drug, Vorošilov - kukavica i ulizica, Kaganovič - za njega nikada nisi znao na koju stranu će da se okrene i koga da podrži. Mogao je da se osloni na Bulganjina jer je o tome još ranije sa njim razgovarao.

(Nastaviće se)