Hruščov zvoni dvaput

HRUŠČOV je znao da su sve kancelarije i stanovi kao i kola ozvučeni i da je prisluškivanje bilo potpuno. Počeo je sa Bulganjinom koji je bio ministar odbrane. Armija je bila jedinstvena i sposobna da slomi svaki otpor trupa koje su pripadale snagama bezbednosti, a koje su bile pod Berijinom komandom. Hruščov i Bulganjin znali su se već od tridesetih godina, zajedno su trpeli ponižavanja od strane Berije i rešili su da se bore zajedno. Razgovarali su u dači i u šetnji.

Sa Anastasom Mikojanom Hruščov se vozio istim automobilom, a onda su se šetali po parku i razgovarali o položaju u kome su se svi našli. Mikojan je pričao kako Lavrentija Pavloviča Beriju poznaje još od 1919: „Pred mojim očima je izrastao u krupnog partijskog radnika, ne bi trebalo tako postupati sa zaslužnim partijskim radnikom... Dati mu mogućnost i ukazati na greške...On će da primi drugarsku kritiku“. Hruščov je video da sa Mikojanom mora da razgovara ponovo i da on ne shvata ozbiljnost situacije u kojoj su svi.

Pregovori s Molotovim prošli su protiv očekivanja dosta lako. Nekoliko dana pre nego što je putovao s Hruščovom u grad, Molotovu su skinuli lično obezbeđenje. Molotov je obećao Hruščovu bezuslovnu podršku da u jednom udaru okončaju sa Berijom, ali i sa Maljenkovim. Međutim, Hruščov je smatrao da je to preveliki zalogaj i da treba prvo završiti sa Berijom. Hruščov se pripremio za odlučujući razgovor sa Maljenkovim. Kada su otpočeli razgovor Maljenkov se odmah opredelio za većinu. Hruščov je zamolio Maljenkova da razgovara sa Vorošilovom. Maljenkov mu je kazao da izuzev njih niko nije uz njega, i ako oni ne preduzmu rigorozne mere i ne preduprede ga, Berija će ih pojedinačno sve oterati na najbrutalniji način. Vorošilov mu je na to odgovorio: „Ja ću biti s vama, kaži to Nikiti Sergejeviču Hruščovu“.

Jedinstvo je postignuto pa je Bulganjin mogao sa maršalom Žukovom da razradi učešće vojske u hapšenju Berije. Žukov je za ovu operaciju angažovao komandanta Moskovskog vojnog okruga, generala armije Moskaljenka i njegove najbliže i najpoverljivije saradnike: svog ađutanta pukovnika Viktora Ivanoviča Jufera, generala Batickog i njegovog načelnika štaba A. I. Baksova i pukovnika Zuba.

Svi članovi Prezidijuma CK znali su za zasedanje 26. juna 1953. u Kremlju, ali samo trojica su znali šta će se dogoditi. Naravno, maršali Žukov i Bulganjin znali su u detalje. Grupa sa Moskaljenkom na čelu, kod Generalštaba je sela u Bulganjinov „ZIS-110“ i sa njim i njegovim načelnikom obezbeđenja Fedorom Timofeevičem Bezrukom uputili se ka Trojickim vratima Kremlja. Kada se auto približio vratima Bulganjin ih je upozorio: „Budite ozbiljni“. Niko nije zadržavao auto, jer je Bulganjin bezbroj puta tu prolazio. Došli su do zgrade i popeli se na drugi sprat gde je u bivšem kabinetu N-1 u kome je nekada sedeo Staljin sada zasedao Prezidijum partije.

Tu ih je dočekao i pozdravio se sa njima maršal Žukov i odveo u susednu prostoriju uz pitanje: „Znate li vi koga treba da uhapsite?“ „Ne znamo, ali pretpostavljamo“, odgovorio je Moskaljenko. U tom momentu je ušao Hruščov i kazao: „Vaša je uloga da uđete i da izvedete jednog člana Prezidijuma - i gledajući u Batickog i Jufera - prići ćete mu kada vam ja dam znak, i izvedite ga napolje. Računajte s tim da je moguće da ima oružje kod sebe“. Jufer: „Šta, možemo i pucati?“ Hruščov: „Ne, njega treba sačuvati radi istrage i suđenja. Ne koristite oružje. Kada čujete da zvonce zvoni dva puta ulazite pored sekretara i ne obraćajte pažnju ni na koga“.

Berija je došao među poslednjima, zauzeo svoje mesto i zapitao Hruščova: „Kakav je dnevni red danas“. Samo jedno pitanje - odgovorio je Hruščov - o Lavrentiji Beriji“. Okrenuo se Maljenkovu rečima: „Referiši“. Prošlo je ne više od petnaest minuta i čula su se dva poduža zvonjenja. Petorica oficira su prošla pored sekretara i ušli u kabinet a za njima maršal Žukov. Opkolili su Beriju. Maljenkov je čitao poslednju rečenicu: „Kao što vidite, Berija se pokazao ne samo da je unutrašnji neprijatelj već i neprijatelj na međunarodnom planu. Predlaže se njegovo hapšenje i predaja ovim drugovima radi istrage i suđenja“.

Baticki je izvadio svoj „parabelum“ a Jufer „TT“. Baticki ga uhvatio za desnu ruku, a Jufer za levu i rekli mu da ga vode u prostoriju za odmor. Berija je samo kazao da nema kod sebe oružje. Posadili su Beriju na jedan divan a oni sa pištoljima u rukama sedeli su oko njega. Nešto kasnije došli su zamenik komandanta tenkovske armije general Andrej Lavrentijevič Getman i komandant artiljerije Sovjetske armije general Mitrofan Ivanovič Nedeljin. Njih su poslali kao pomoć Moskaljenku.

Po naređenju Hruščova i Bulganjina svakom oficiru straže u Kremlju sutradan je bio pridodat po jedan oficir iz armije. Istog dana su Beriju stavili u Bulganjinov auto pozadi u sredinu, a Baticki i Jufer su bili sa strane. Za svaki slučaj Berija je osećao Juferov „TT“ pod rebrima. Moskaljenko je seo do vozača, a Baksov i Zub na pomoćna sedišta.

(Nastaviće se)