Brežnjevu Kobin šinjel

BERIJA je u istrazi priznavao samo ono što su mu istražni organi dokazali i što nije mogao da negira. Polako se približavalo pola godine od hapšenja. Istražni materijal se uvećao na devetnaest tomova.

Kada je tužilac počeo da mu čita optužnicu Berija je posle pročitanih 100 strana zatražio da se sa tim prekine. Berija je kazao: „Mene su uhapsili neki slučajni ljudi... Ja hoću da sa mnom razgovaraju i saslušavaju me članovi rukovodstva“.

Rudenko je pokušao da mu objasni da je on uhapšen po nalogu Vlade i rukovodstva zemlje i da će nastaviti izlaganje optužnice. Beriju su odveli u njegovu sobu i jedan dan nije uzimao hranu. Jedan dan je izdržao, a potom je zatražio jelo i nastavio da sluša optužnicu. Sud se nalazio na prvom spratu zgrade štaba Vojnog okruga.

Predsednik specijalnog sudskog veća Prezidijuma Vrhovnog suda SSSR bio je maršal Konjev a državni tužilac Rudenko. Suđenje je trajalo šest dana, 18-23. decembra. Iz Gruzije su pozvali predsednika M. I. Kučava. Kada se on upoznao sa optužnim materijalom, pored ostalog je video opširan spisak žena, silovanih od strane Berije. Radi boga ne objavljujte imena - molio je Kučava - tri četvrtine u tom spisku su - žene članova našeg rukovodstva.

Presuda je glasila da se Berija strelja u bunkeru štaba gde mu je i bilo suđenje. Berija je hteo još nešto da kaže ali ga je Rudenko prekinuo: „Ti si već sve rekao“. Streljanju su prisustvovali predsednik suda maršal Konjev, glavni tužilac SSSR Rudenko, Moskaljenko, Baticki, Jufer i drugi. Na samom streljanju Moskaljenko je kazao potpukovniku Juferu: „Hajde, ti si ovde najmlađi“.

Tada se general Baticki (kasnije maršal) obratio generalu Moskaljenku rečima: „Druže komandante, dozvolite mi da ja to učinim“. S time se ovaj složio. Baticki je izvadio svoj parabelum i pucao Beriji u potiljak. Na taj način je otišla sa ovog sveta jedna od najmračnijih i najpoganijih ličnosti SSSR, zapisano je u knjizi I. I. Ovsejenka „Berija“.

Posle smrti Staljina, početkom 1953. i posle likvidacije Berije kao najveće potencijalne opasnosti da staljinistička vladavina opstane, Nikita Hruščov na kongresu KPSS svojim referatom „O kultu ličnosti u SSSR-u“ počinje otvorenu borbu protiv Staljina i staljinizma kao metoda vladanja i lične vlasti. Tako se postepeno i uz velike napore i sa mukom ruši jedan decenijama stvaran mit ravan božanstvu.

Vladavina Hruščova vrlo je značajna jer je on na svoj način otvorio proces destaljinizacije, pre svega uklanjanjem najpoznatijih ličnosti Staljinovog vremena (Berije, Molotova, Maljenkova, Kaganoviča, Vorošilova, Pervuhina, Saburova, Šeljepina i drugih). U Politbiro je uveo prve sekretare republičkih CK KP, ostavljajući neke kao što su Suslov i Brežnjev, koji je dobio položaj predsednika Vrhovnog sovjeta SSSR. Proteklo je nekoliko godina kada je jezgro oko Brežnjeva i Suslova nastojalo da skloni Hruščova, procenjujući da on svojim voluntarističkim načinom rukovođenja usporava razvoj zemlje. Samo je bilo pitanje kako da se to izvede. Razmatrala su se i neka brutalna sredstva.

Posle obaranja Hruščova, Brežnjev znatno usporava proces borbe protiv kulta ličnosti Staljina, ali ipak nije mogao potpuno da ga ugasi. Duh je izleteo iz boce. Brežnjev je usporavajući borbu protiv kulta ličnosti koju je poveo Hruščov, sada radio tiho ali uporno na gradnji sopstvenog kulta uz pomoć svog vernog okruženja.

Danas, razmišljajući o indoktrinaciji SSSR-om osećam se pomalo nelagodno, mada se toga ne stidim, jer svaki čovek ima i daje obol svojoj mladosti, pogotovo što tada nije bilo još ni tračka sumnje. Ona je došla kasnije. Naše verovanje bilo je čisto i pošteno, sazdano na jednom kultu koji mi nismo izmislili. Zapravo, mi smo tada o Staljinu vrlo malo znali, pa i to što je dopiralo do nas odabrao je vrh KPJ i njegov propagandni aparat. Kasnija saznanja pomogla su nam da svoje mladalačke iluzije smestimo u uspomene i sada se njih samo prisećamo.

Gledajući u Staljina sa mladalačkim ushićenjem i iluzijom, tog osunčanog moskovskog prepodneva 1. maja 1948. godine na Crvenom trgu, bezmalo ništa od ovoga što sam ovde napisao o Staljinu tada nisam znao.

Kraj