Iguman i ratnik Danilo

CAR Dušan je pokušao da stvori širi evropski savez za borbu protiv Osmanlija. U godini kada su Osmanlije osvojile Galipolje i trajno se naselile u Evropi (1354), Dušan je poslao posebno poslanstvo na papski dvor u Avinjonu. Glavni predlog cara Dušana papi Inoćentiju VI bio je da crkveni poglavar podrži borbu protiv „nevernika“ i da srpskog cara imenuje „kapetanom“ (tj. predvodnikom) cele hrišćanske vojske u toj borbi. Zauzvrat, Dušan je obećavao da će on i ceo njegov narod prihvatiti katoličku crkvu.

Iako su kontakti između srpskog cara i pape nastavljeni i tokom 1355, predlog cara Dušana nije doveo do rezultata. Nakon Dušanove smrti te godine, više nije bilo snažne sile na Balkanu koja bi mogla da zaustavi Osmanlije. Orhanov naslednik, sultan Murat I je već 1361. zauzeo Čorlu (Curulon), mesto pred visovima poslednjeg strateškog položaja pred Carigradom. Narednih godina Turci su zauzeli i veći deo Trakije s Dimotikom. U borbama s Turcima poginula su dva sina bugarskog cara Jovana Aleksandra.

Adrijanopolj (Jedrene) je pao u turske ruke oko 1368. godine. Prema povesti turske hronike, Jedrene je osvojio turski vojskovođa Lala Šahin, koji je u krvavoj bici ispod zidina porazio zapovednika grada. Navodno su u toku noći preostali branioci grada pobegli, dok su ujutro žitelji svojevoljno otvorili kapije Turcima. Sultan Murat je nešto kasnije prestonicu iz Male Azije preneo u Jedrene, što je bio siguran znak da stremi ka novim osvajanjima u Evropi.

Arhiepiskop srpski Danilo II je jedina ličnost iz doba Nemanjića, koja se po istorijskom značaju može uporediti sa članovima „svetorodne srpske dinastije“, a koja nije poticala iz te porodice. Bio je iguman Hilandara, kao i drugih srpskih manastira, ali i političar, savetnik vladara, ratnik, graditelj, ktitor, pisac, prosvetitelj.

Njegov učenik i biograf piše da je Danilo „bio sin nekih blagovernih i blagočastivih, milostivih, pravednih roditelja, koji behu bogati i veoma slavni“. Kada je dospeo do mladićkog uzrasta, Danilo zaželi „da uči knjige“, odnosno da se posveti svešteničkom pozivu. Iako su njegovi roditelji oklevali da ispune sinovljevu želju, „jer behu ozlobljeni smrću ostale dece svoje“ (Danilo je, dakle, bio jedinac), on ode nekom učitelju „tajno od roditelja svojih“.

Njegov otac je bio blizak tadašnjem srpskom vladaru - kralju Milutinu. Drugačije ne možemo objasniti činjenicu da je, nakon nekog vremena, kralj lično naredio da Danilo dođe na njegov dvor, da mu služi. „Uze ga sebi blagočastveni kralj Stefan Uroš i... pokaza mu savršenu ljubav... Bi mu povereno da stoji pred ovim kraljem i da ga poštuje kao i svakoga pojedinoga od ljudi u dvoru...“

Pošto je jedno vreme proveo kao pomoćnik (prezbiter) i učenik tadašnjeg arhiepiskopa (Jevstatija), Danilo je uz kraljevo zalaganje bio izabran za igumana manastira Hilandar i poslat u Svetu Goru, „u koju od svoje mladosti željaše da ode nesitom ljubavlju, da bi bio njezin žitelj“. Sveta Gora, duhovni centar pravoslavnog hrišćanstva i monaštva, ostavila je dubok pečat na ličnost budućeg srpskog arhiepiskopa.

Ali prilike na Svetoj Gori i Vizantiji, kao ni u rodnoj Srbiji, nisu omogućile Danilu da se dugo posveti traganju za Bogom, pošto je ubrzo morao da se suoči s velikim izazovima. Radilo se o upadu Katalanske kompanije na Svetu Goru. Danilov biograf pripoveda da „ovi bezbožni narodi... došavši tada na Svetu Goru, mnoge svete hramove ognjem upališe i sve njihovo sabrano bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo...“

Od viteza rođen i u sebi bar jednim delom duše i dalje vitez i ratnik, hilandarski iguman Danilo će naredne tri godine (1307-1309) posvetiti žestokim borbama s napadačima.

Kralj Milutin, vladar koji je očigledno znao da proceni kvalitet ljudi, visoko je cenio Danila i često ga je koristio u poverljivim misijama i u značajnim poslovima. Njegov biograf piše kako je Milutin „veoma voleo“ Danila i „ni na koga se tako ne nadaše i ne uzdaše... jer ako je imao kakvo poslanstvo sa okolnim carevima, ovaj gospodin moj svrši dobro i razumno i ni u kojem delu ne pogreši (kraljeve) volje“.

Danilo je, bez sumnje, bio poverljiva ličnost tokom poslednjih decenija Milutinove vladavine (1300-1321), u doba kada je Srbija već postala moćna. Tako u vreme ogorčenih sukoba između dva rođena brata i srpska vladara - Milutina (koji je vladao većim delom tadašnje Srbije) i Dragutina („sremskog kralja“) - nalazimo Danila kako oko 1310. godine po Milutinovom nalogu čak iz Hilandara kreće u misiju na sever.

Već 1311. godine kralj Milutin postavlja ga za igumana svog glavnog manastira Banjska i poverava mu tajno svoju riznicu. „Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imućno bogatstvo u ruke sveosvećenome (Danilu), a za to niko nije znao...“ Danilo organizuje i radove na završetku velelepnog manastira od koga su nam danas, nažalost, ostale samo ruine. U to doba (1314) preminula je kraljica Jelena, čiju smrt i sahranu je Danilo opisao u jedinoj srpskoj hagiografiji posvećenoj nekoj ženskoj osobi iz porodice Nemanjića.

„I pošto smo svi stajali oko odra blažene, pogledavši na nju, i beše videti lice njezino kao lice anđela Božijeg, ili kao zraku sunčanu koja sija mnogosvetlim lepotama... I tako sa slavom blagodareći Boga predade duh svoj, pošto je bio veliki vapaj i ridanje... A u to vreme njezina predstavljenja bi uzmućenje vazduha i ljuta zima, ne mala...“

(Nastaviće se)