Momčilo preke naravi!

IAKO je formalno Momčilo zavladao u svojoj rodnoj oblasti voljom cara Jovana Šestog, on je ubrzo pokazao da se samo vratio ranijoj praksi odnosno da neće voditi mnogo računa ni o čijim osim o sopstvenim interesima. Momčilo "odluči da se računa... dobrovoljni sluga cara Kantakuzina ali ne tako... da ga sledi gde bi on želeo da ide, već da... krišom napada njegove neprijatelje na svoju korist, a i svih onih koji su za razbojničku platu odlučili da sa njime vojuju" (N. Grigora).

Ubrzo su Momčilovo ime i njegova slava privukli značajnu vojsku. Prilazili su mu sa svih strana "i od Tribala i Miza i drugi...", tj. i Srbi i Bugari: "neki bednici koji su bili krvožedni i divlji... nešto više od 2.000 odabranih konjanika koji su svi ratničkim duhom zadojeni". Na drugom mestu nalazimo podatak da se Momčilu pridružilo više od trista konjanika i oko 5.000 pešaka, što je bila ozbiljna vojska za to doba.

Ovladao je gradom Ksantijom, koji mu je postao sedište. Bio je strog, čak i surov gospodar: "neumoljiv u besu, surovo i nečovečno ubijajući protivnike i osuđujući ih na smrtnu kaznu i za male i za velike prestupe".

U junu 1343. Kantakuzinu je njegov stari poznanik emir Omar (Umur), vladar jedne od seldžučkih državica u Maloj Aziji pod imenom Ajdin (oko današnje Smirne), uputio veliku pomoć u vidu 200 brodova i nekoliko hiljada vojnika.

Tursko ponašanje, a možda i neki drugi povod, bili su dovoljan razlog da Momčilo promeni stranu i da napadne Turke, a zatim i samog Kantakuzina. Car-istoričar pripoveda da je Momčilo napao luku Abderu (egejska obala), gde se nalazilo 15 turskih brodova s malom stražom. U napadu, tri broda su spaljena, dok su ostali uspeli da pobegnu. Čuvari su pobijeni. Sada su se u odmazdi i Turci i trupe cara Kantakuzina okrenule protiv Momčila.

Jovan Kantakuzin je vrlo živo opisao jedan sukob s Momčilovom vojskom iz kog je jedva izvukao živu glavu. Zanimljivo je da njegova priča počinje opisom sna. Car je u pratnji oko 60 vojnika bio u izvidnici nedaleko od starog, razrušenog grada Mesine, kada je, savladan umorom, nakratko prilegao. Iz dremeža ga je probudio glas koji mu je u snu govorio: "Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih i obasjaće te Hristos". Uznemiren, car se probudio u momentu kada su izviđači javili da pristiže nepoznata vojska. Radilo se o hiljadu jahača koje je predvodio Momčilo kome su uhode dojavile carevo kretanje. Nastalo je panično povlačenje i borba.

Momčilo je pristalice Kantakuzina zarobljene u ovom prepadu poslao u Carigrad, za šta je kao nagradu od cara Jovana Šestog primio znake despotskog dostojanstva. Ova titula se davala vrlo retko i to uglavnom rođacima carske porodice. Momčilo je prvi strani velmoža koji je dobio dostojanstvo despota, a da za to nisu bili ispunjeni formalni uslovi. Tako je nekadašnji hajduk postao istovremeno i sevastokrator i despot. Beše to bez sumnje vrhunac slave gospodara Rodopa koji sada naumi da "za sebe osnuje nezavisnu vlast" pa se "odmetnu i od cara Kantakuzina i od carice Ane (regentkinje)".

Ipak, Momčilo nije bio nesavladiv, što će se pokazati leta 1345, pod zidinama grada Periteoriona. Te godine saveznik Jovana Kantakuzina emir Omar od Ajdina je uputio u Trakiju odred od čak 20.000 vojnika. Turski emir se posebno "gnevio na Momčila" i tražio od cara Kantakuzina da "krene na njega".

Momčilo je još jednom pokušao uobičajenu taktiku koja mu je do tada redovno uspevala. Poslao je poslanstvo caru sa izrazima kajanja i pokornosti. Ali ovaj put nije bilo odgovora. Isuviše siguran u sebe i osokoljen dotadašnjim uspesima, Momčilo je potcenio veličinu i snagu neprijateljske vojske. Na čelu negde oko 1.500 vojnika "krenuo je da se bori protiv svih zajedno okupljenih Romeja i varvara (Turaka); na takvu ludost ga naime, navede bezumlje i drskost" (Kantakuzin).

Opis bitke pod zidinama Periteriona je sačuvan iz prve ruke, od glavnog vizantijskog vojskovođe, samog cara Jovana Šestog Kantakuzina. Izgleda da je Momčilo računao da će moći da se povuče pred brojnijim neprijateljem u utvrđenje koje se odranije nalazilo usred njegove oblasti. Međutim, žitelji Periteriona u odsudnom momentu nisu želeli da otvore gradske kapije, pokazujući sa zidina na Turke i nagovarajući Momčila da se sukobi s njima. Primili su ipak u tvrđavu, kao znak dobre volje, Momčilova nećaka Rajka na čelu manjeg odreda od 50 ljudi. Nemajući kud, Momčilo je "svrstao vojsku u bojni red kod bedema pred gradom, nadajući se da će odoleti".

Bitka se odvijala u dve etape. U prvom sukobu, jedan turski odred je odbacio Momčilovu vojsku, razorio odbrambeni bedem, a zatim se rasturio u pljački oko grada. Zatim je naišla glavnina Kantakuzinove vojske koji je svoje jedinice svrstao u tri odreda: desno krilo su držali Turci koje je vodio emir Omar, levo krilo su predvodili Vizantinci, a car Kantakuzin je zauzeo centar sa odabranim odredima iz obe - vizantijske i turske vojske. Razvila se bitka. "Vojske su dugo jedna drugoj odolevale." Pomešali su se "zvuci truba i bubnjeva i po varvarskim običajima Persijanaca (tj. Turaka) u borbi uobičajena ratnička vika i galama..."

(Nastaviće se)