Simeon bez carevine

PRED mnogobrojnijim napadačima Momčilovi ratnici nisu imali mnogo šanse. „I dok je on bio živ nisu ni oni gubili hrabrost, niti su predavali oružje. A kada je u boju pao i on, ostali su odmah predali oružje...“ Beše to i kraj epskog života hajduka i vojvode s Rodopa.

Zanimljivo je da je car Kantakuzin u svom spisu priznao da se nakon bitke „rasplakao zbog nesreće“ kako zbog sudbine poginulog neprijatelja tako i zbog izginulih vojnika, među kojima je bilo dosta Romeja. „Onaj koji je malo ranije o sebi visoko mislio i izgledao kao nepobediv i izvanredan vojskovođa, u jednom trenu leži jadan i gažen od neprijatelja...“ Car pripoveda i kako se blago poneo prema Momčilovoj udovici, kojoj nije ništa oduzeo od njenih stvari, nego joj je omogućio da se vrati u svoju zemlju - Bugarsku.

I pored legendarnih i mitoloških delova (krilati konj), narodna pesma o smrti vojvode Momčila, puna dramatičnih zbivanja sličnih uzbudljivom Momčilovom životu - sadrži i elemente koji podsećaju na pravu Momčilovu istoriju. I u pesmi i u životu Momčilo gine ispod zidina jednog grada, želeći pri tome da se skloni od brojnije neprijateljske vojske.

Motiv izdaje (neverne ljube Vukosave) glavna je okosnica pesme. U stvarnosti, Momčilo je takođe stradao nakon neverstva, jer je pokušao tokom borbe da se skloni u utvrđenje u koje ga nisu pustili nepouzdani žitelji grada Periteriona (koji je u pesmi postao „Pirlitor“ na Durmitoru). U narodu je zapamćeno da se Momčilo borio i protiv Turaka, što istorijski nije sasvim pogrešno, iako je na kraju stradao u sukobu s vojskom hrišćanskog vladara (car Kantakuzin u istoriji, kralj Vukašin u pesmi). S druge strane, teško može biti tačan podatak legende prema kom je Momčilo bio ujak Kraljevića Marka.

Nije zabeleženo da li je Momčilo iza sebe ostavio potomstvo. Ali iza njega su ostale legenda i epske pesme kod Srba, Bugara i Makedonaca koje i danas na svoj način čuvaju uspomenu na junaka kakvog „danas u svijetu nema“.

„U Momčila sablja sa očima, ne boji se nikoga do Boga“.

Šta se desilo sa poslednjim Nemanjićima?

Simeon je voleo da jaše u punom galopu, dok bi mu plava raščupana kosa vijorila poput duge grive na vetru, a oružje zvečalo u ritmu konjskih kopita. Voleo je da u bogatoj opremi uz pratnju prođe kroz grad Artu, ponosno uspravljen, osećajući na sebi zadivljene poglede stanovnika. Voleo je i da mašta kako će jednog dana predvoditi vojsku koja će - kao vojske Aleksandra Velikog ili Konstantina - da osvoji svet.

A kada je 1355. godine iznenada umro njegov polubrat, srpski i romejski car Stefan Uroš IV Dušan - možda otrovan, jer u to vreme otrov je bio omiljeno sredstvo za brzo rešavanje državnih ili porodičnih pitanja - Simeon Uroš Nemanjić, u porodici zvani Siniša, pomislio je da je njegov veliki trenutak došao. Već je nekoliko godina, tačnije od 1348, kao despot i srpski namesnik upravljao Epirom. Uostalom, po majci je bio poreklom od vizantijskih Paleologa, pa se Simeon smatrao koliko Srbinom toliko i Grkom.

Simeon je uvek verovao, a to nije ni krio, da ima više prava na presto nego Dušanov naslednik - Uroš, mladić slabe volje i nejakog uma. Očekivao je da će vrlo brzo sa severa, iz Srbije, doći delegacija velikaša s poniznom ponudom da preuzme Dušanovu krunu. Ipak, meseci su prolazili, a vesti sa severa nije bilo. Međutim, postojao je drugi način da se postane car. Simeon je okupljao najamnike za vojsku.

Rat je ubrzo stigao, ali s neočekivane strane. Samo pet meseci nakon Dušanove smrti, pojavio se novi pretendent na vlast u Epiru po imenu Nićifor Orsini - rođeni brat Simeonove žene Tomaide. Nićifor i Tomaida su poticali od jedne grane čuvene rimske porodice Orsini, koja je pre Dušanovih osvajanja Vizantije nekoliko decenija vladala despotovinom Epir. Kao vladari u vizantijskoj oblasti, prešli su na pravoslavlje.

Simeon beše izgubio bitku, ali je bio odlučan da nastavi vojevanje. Nakon Dušanove smrti, srpsko carstvo se skoro naočigled raspadalo na sastavne delove. Simeon se uputio u Tesaliju, oblast u susedstvu Epira, gde je zauzeo je grad Kastoriju. Iako sitan, poduhvat ga je podstakao na novi korak: okupio je pratioce, dvorane, lokalno sveštenstvo, kao i plaćenu vojsku i svečano se 1356. godine proglasio kao „Simeon, u Hristu Bogu verni car i samodržac Romeja i Srba i cele Albanije, Uroš Paleolog“. Postao je Dušanov naslednik, bar na poveljama. Preostalo je još da uzme krunu nejakom Urošu. Ipak, nije mu uspelo da pridobije srpske velikaše.

Saznavši za Simeonove namere, uz podršku kraljice-majke Jelene i glavnih velikaša - Mrnjavčevića, Dejanovića, Balšića i drugih, mladi car Uroš je 1357. godine sazvao državni sabor u Skoplju, prestonici Carstva. Svi najmoćniji srpski velikaši su pružili podršku „Stefanu Urošu, caru Srbljima i Grcima, Pomorju i Zapadnim Stranama, sinu najblagočestivijega i velikoga među carevima, prvoga venčanog cara Stefana“. Moguće je, kažu nepoverljivi istoričari, da je do toga došlo zbog uverenja velikaša da će uz slabijeg vladara imati mnogo veću samostalnost, svako u svojoj „državi“.

(Nastaviće se)