Sultan vlada iz harema

TURSKA moć je jačala da bi dostigla vrhunac pod Mehmedovim praunukom Sulejmanom „Zakonodavcem“, kojeg su zapadnjaci prozvali „Veličanstveni“ (ime „Sulejman“ odgovara jevrejskom imenu „Solomon“). Vladao je najduže od svih sultana, čak 46 godina (1520-1566), u vreme kada se u zapadnoj Evropi razvija renesansni pokret. Ipak, činilo se da raskoš i moć Sulejmanovog dvora i njegovog carstva zasenjuju sve ostale u Evropi.

Turska država se protezala od današnje Mađarske na zapadu sve do Irana i držala je veliki deo Sredozemlja. Sulejmanove vojske su zauzele Beograd (1521), zatim su kod Mohača (1526) do nogu potukle ugarsku vojsku i zauzele Mađarsku, da bi 1529. i 1532. opsedale sam grad Beč. U Sulejmanovo vreme, Carstvo je imalo više od 20 miliona stanovnika i bilo podeljeno u oko 200 „sandžaka“ (oblasti). Istanbul, sa više od 250.000 stanovnika, bio je najveći evropski grad, veći od Pariza i Londona, pet puta veći od Beča, deset puta od Berlina.

Sulejman I je u mnogim vidovima unapredio Tursko carstvo: izgradio je moćnu flotu, razvio zakonodavstvo dopunjujući islamsko šerijatsko pravo putem „kanun-i-Osmani“ (osmanlijskih kanona). Posebno je značajan razvoj umetnosti i arhitekture pod čuvenim „neimarom“ Sinanom. I danas obrise Istanbulu daju veličanstvene građevine koje je gradio Sinan, poput čuvene džamije „Sulejmanije“. Sulejman I je podsticao poeziju kao i kaligrafiju (umetničko pisanje) koja je u islamskoj tradiciji imala dugu istoriju. Bavio se poezijom, a niz ljubavnih pesama je posvetio svojoj omiljenoj ženi - Hurem sultaniji.

Ovu lepoticu, poreklom ukrajinsku robinju, Sulejman je uzdigao do zakonite supruge. Sultan joj je pisao: „prestolu moje usamljene palate, bogatstvo moje, moja mesečeva svetlosti, moj najtajniji prijatelju, moje postojanje, moja sultanijo, najlepša od najlepših... moje proleće, moj danu, moja draga ružo, jedina koja me ne potresa u ovome svetu, ženo prekrasne kose, uvek ću te slaviti, ja, ljubavnik drhtavoga srca, sa očima punim suza, srećan sam...“

Vremenom, Rokselana je zadobila veliki uticaj ne samo u sultanovom srcu nego i u vlasti. Nastojala je da, među brojnim Sulejmanovim sinovima, obezbedi nasleđe onima koje mu je ona rodila. Pod njenim uticajem, Sulejman je pogubio svoja dva starija sina, kao i velikog vezira. Sulejman I je umro u pohodu na Austriju 1566. godine. Plašeći se nemira u vojsci i iščekujući dolazak naslednika, veliki vezir je više od mesec dana krio sultanovu smrt, tako što je u šator i u sultanovu nosiljku postavio dvojnika.

Osmanlijska dinastija dugo nije imala mlađih grana - one su vekovima redovno „podsecane“, u najsurovijem smislu te reči. Naime, još od vremena Mehmeda Osvajača uveden je običaj da se, dolaskom na vlast novog sultana, odmah pogube sva njegova braća i njihovi muški potomci. Ovo ipak nije ugrozilo opstanak same dinastije, jer je svaki sultan imao brojno potomstvo. Tako je, recimo, Murat III, koji je umro 1595, imao 25 sinova.

Nekada nije bilo sasvim sigurno koji će od brojnih sultanovih sinova postati vladar. Jedini zabeleženi izuzetak osmanskog princa koji je preživeo dolazak na vlast svog brata predstavlja povest o sinu Mehmeda Osvajača - princu Džemu. On je nakon poraza u borbi za vlast s bratom Bajazitom II, uspeo da pobegne u Italiju, gde je i umro 1495. godine. Džem-sultan je ostavio i potomstvo, koje je preuzelo hrišćansku veru i koje postoji i danas (italijanska plemićka porodica Said).

U XVI I i XVII veku Osmansko carstvo više nije raslo, iako je i dalje predstavljalo jednu od najmoćnijih evropskih sila. U pomorskoj bici kod Lepanta 1571. udružene hrišćanske snage, Venecija i Španija, prvi put su uspele da žestoko poraze tursku vojsku. Ipak, Osmanlije će 1683. godine još jednom stići pod zidine Beča, da bi u velikoj bici pretrpele poraz koji će značiti početak njihovog postepenog povlačenja iz centralne Evrope i s Balkana...

Tokom generacija, osmanski vladari su pokazivali sve manje volje da se bave teškim poslom upravljanja ogromnom državom. Od XVII veka prepuštali su stvarnu vlast svojim saradnicima, koji su činili veće vezira zvano divan ili „porta“, na čijem čelu je bio veliki vezir. Osim u porti, moć na osmanskom dvoru (sultanova palata u Carigradu nosi naziv „Topkapi saraj“) proizlazila je iz spletki u „haremu“, među brojnim sultanovim ženama i konkubinama, kojima je upravljala najvažnija osoba nakon samog cara - njegova majka („valide sultan“).

Harem je bilo mesto gde se postavljaju veziri, donose važne političke odluke i vodi život pun orijentalne rafiniranosti, sa ciljem da se pruži svako čulno i duhovno uživanje samo jednom čoveku - sultanu, „Alahovoj senci na zemlji“.

Među umno poremećenim sultanima, posebno je zapamćen Ibrahim I (vladao 1640-1648), koji je naredio da se, kao kazna za neverstvo jedne konkubine, pogubi ceo njegov harem od 280 žena, koje su sve strpane u vezane vreće i bačene u more. Osim ludaka i degenerika, bilo je među kasnijim osmanlijskim sultanima i normalnijih vladara - onih koji su pokušali da reformišu Carstvo. Ali otpor reformama je bio veliki. Tako su 1622. nezadovoljni janičari prvi put svrgli i pogubili jednog sultana - mladog Osmana II.

(Nastaviće se)