Carstvo dele velikaši

NA Kosovu polju negde oko 1368. ili 1369. odigrala se prva, „srpsko-srpska“ kosovska bitka - dve decenije pre one najvažnije bitke sa Turcima. U ovom sukobu između oblasnih gospodara Vukašin je odneo potpunu pobedu. „Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povuče sa svojim četama i pobeže, Nikola Altomanović beše poražen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Uroš beše uhvaćen živ s nekolicinom vlastele svoga dvora“. (M. Orbin)

Ipak, Vukašin nije uspeo da nametne svoju vlast u celoj Srbiji. Pre nego što je stigao da krene u novi pohod na sever i na župana Nikolu, bio je prisiljen da se okrene ka jugu, odakle je stizao mnogo opasniji neprijatelj - Turci.

Dok su se srpski velikaši otimali o carstvo, vizantijski car Jovan Peti je i dalje tražio pomoć na zapadu - ovaj put u katoličkoj Ugarskoj. Tokom ciče zime krajem 1365. godine, iznenada i praktično nepozvan, vizantijski car se uputio na ugarski dvor, da bi pokušao da dobije podršku moćnog ugarskog kralja Ludovika - Lajoša Prvog. Beše to retko zabeležen događaj u hiljadugodišnjoj istoriji Vizantije da jedan car boravi na teritoriji druge zemlje, a da s njom nije u ratu.

Nakon šest meseci provedenih u Ugarskoj, Jovan Peti nije dobio ništa više osim maglovitih i nikad ispunjenih obećanja. Da stvar bude još nepovoljnija, pri povratku Dunavom za Carigrad, Jovan Peti je bio zadržan, praktično zarobljen, od strane Bugara u Vidinu. Radilo se o zaveri protiv cara u koju je izgleda bio umešan Jovanov najstariji sin i savladar Andronik (IV), inače bugarski zet. U skoro bezizlaznoj situaciji, spas za vizantijskog cara je došao s neočekivane strane - od njegovog rođaka pristiglog izdaleka. Rođak se zvao Amadeo V, grof od Savoje.

Amadeo i car Jovan VI su bili vrlo bliski rođaci - deca brata (savojskog grofa) i sestre (Jovanova majka je bila Ana Savojska). Amadeo VI se često oblačio potpuno u zeleno, što je bila i boja njegovih pratilaca. Zbog toga je po Evropi bio poznat kao „zeleni grof“. Pored toga, savojski grof je bio jedan od najistaknutijih pobornika organizovanja novog krstaškog rata protiv „nevernika“ na koji je još 1363. godine pozvao papa Urban V.

Sa flotom od 15 brodova i 1.500 vojnika Amadeo se u junu 1366. uputio ka Carigradu. Ponovo se probudila nada da će intervencija sa zapada doneti predah onemoćaloj vizantijskoj carevini. I zaista, već u avgustu 1366. Amadeovi krstaši su postigli značajan uspeh. Nakon dvodnevne opsade, uspeli su da od Turaka preotmu Galipolje, luku koja je kontrolisala prolaz kroz Dardanele.

Vest je proizvela veliki odjek, kako u Carigradu tako i na zapadu. U toku pola veka to je bio prvi ozbiljniji udarac nadiranju Osmanlija. Međutim, nakon što su saznali za nevolje i zatočeništvo Jovana V, krstaši predvođeni grofom iz Savoje su, umesto na Osmanlije, okrenule na drugu stranu - na Bugarsku. Tokom nekoliko nedelja su osvojili nekoliko bugarskih tvrđava na obalama Crnog mora. Jovan V je uskoro bio oslobođen i nastavio je put za Carigrad. Međutim, ovim je i pohod zapadnih krstaša bio završen.

Širenje Osmanlija, koji su oko 1368. godine ponovo zauzeli Jedrene, nije bilo ozbiljnije ugroženo. Nedugo zatim, Jovan V je preduzeo još spektakularnije putovanje na zapad. U leto 1369. uputio se u Rim, nadajući se da će svojim prisustvom podstaći papu Urbana V da se ozbiljnije angažuje u organizaciji krstaškog rata. Ova poseta je protekla u znaku velike i u istoriji jedinstvene ceremonije u Rimu na kojoj je vizantijski car svečano prešao u rimokatoličku veru (oktobra 1369). Međutim, od velikog pohoda na Turke i dalje nije bilo ništa.

Poslednji pokušaj u traženju podrške Jovan V je učinio posetom Veneciji. I još jednom je doživeo neuspeh. Jedino pitanje koje je zanimalo Mlečane je bilo kako će car isplatiti ranije nagomilane dugove Vizantije prema Veneciji. I dok se vizantijski car trudio da se oslobodi od nasrtljivih poverilaca koji ga iz Venecije nisu puštali kući, na Balkanu se pripremao veliki obračun.

Nadiranje Turaka, a posebno tursko osvajanje Plovdiva i Jedrena, uticalo je da dva najmoćnija srpska velikaša s juga Srpskog carstva pokušaju da organizuju ozbiljniji zajednički otpor Osmanlijama. Pošto su turski upadi najviše ugrožavali oblasti despota Uglješe, bilo je prirodno da on preduzme inicijativu. Zato je gospodar Sera nastojao da se prevlada crkveni raskol koji je opterećivao odnose između Srpske crkve i Carigradske patrijaršije. Spor je nastao još od vremena kada se car Dušan krunisao za cara i, uprkos Vizantiji, osnovao srpsku patrijaršiju.

U leto 1371. poslanici despota Jovana Uglješe i kralja Vukašina su stigli u Carigrad donoseći predlog da se i Vizantija uključi u njihove pripreme za rat protiv Turaka. Međutim, potpuna pasivnost Vizantinaca, orijentisanih isključivo na traženje pomoći spolja, nije omogućila širu antitursku koaliciju.

(Nastaviće se)