Blagoslov don Nika!

BIVŠI slovenački „orjunaši“ i slovenački četnici, kao i u vremenu pune „orjunaške“ snage, ostali su verni Udruženju četnika „Za čast i slavu Otadžbine“. Oni su organizaciono jačali i širili mrežu svojih organizacija. Tako su 7. novembra 1932. godine, u prisustvu brojne omladine i naročito „visokoškolaca“, jugoslovenski nacionalisti (Slovenci) ustanovili pododbor udruženja u Ljubljani. Sastanak je otvorio Fran Horvatin i pri tom pozdravio sekretara glavnog odbora Udruženja četnika Topalovića iz Beograda, zatim, predstavnika dalmatinskih četnika Brčića, predsednika zagrebačkog pododbora Lukatela, kao i zastupnika Narodne odbrane dr Capudera („Jutro“, Ljubljana, 9. novembar 1932).

Pogodna ideološka i politička klima nacionalnog jugoslovenstva, u vremenu režima kralja Aleksandra, doprinosila je daljem jačanju i širenju četničkog pokreta i u Dalmaciji. Šibensko Udruženje četnika osnovano je krajem 1932. godine. Posveta zastave 25. februara, bila je naročito svečana jer su prisustvovali „slavni četnički vojvoda“ predsednik Kosta Pećanac, sekretar Udruženja Topalović. Uz veliki broj Šibenčana dočeku su prisustvovali predstavnici vojnih i civilnih vlasti.

Pećanac je predvodio povorku koja se kretala do prostorija četničkog udruženja a iza njega „dvanaest šibenskih težaka“ na konjima nosilo je veliku jugoslovensku zastavu. Blagoslov posvećenja zastave obavljen je na „Poljani kralja Petra“. Pred tribinom je bila postrojena četa šibenskih četnika sa sokolskom glazbom, a uz njih brojna grupa članova Pokreta Jugoslavenskih nacionalista (nastavljači ugašene „Orjune“) iz Splita.

Novu četničku zastavu najpre je blagoslovio katolički svećenik don Niko Plančić, a potom i pravoslavni prota Krstanović. Nakon toga Pećanac je uzeo zastavu u ruke i uz poljubac je predao dr Čedomilu Mediniju, koji je zastavu uručio predsedniku šibenskog četničkog udruženja Anti Lučevu, „a ovaj je zatim predao zastavniku Šimi Trivi, koji je kao prvi četnički barjaktar na Jadranu primio posvećenu zastavu i položio zakletvu da će je čuvati neokaljanu do poslednjeg časa života“ („Novo doba“, Split, 27. februara 1933).

Izlazak vojvode Pećanca na tribinu pozdravljen je burnim ovacijama. Splitski novinar je zapisao: „Proslavljeni heroj, koji je u svom životu izvršio prava čudesa junaštva, govorio je kao prekaljeni ratnik i rodoljub. Svaka njegova riječ bila je prožeta dubokim osjećajem iskrenog rodoljublja. I zato su njegove riječi dočekane s ogromnim oduševljenjem i burnim poklicima Kralju i jedinstvenoj Jugoslaviji.

Na koncu, obraćajući se četnicima rekao im je: ‘Ako u odlučnom času ne budete bolji od mene, niste danas ni trebali doći. Vi ste mrtva straža na Jadranu (prema Italiji), vi ste onako neoborivi bedem koji nikad neće dopustiti da se ostvari ono što neko danas zamišlja...“.

Hrvati - jugoslovenski nacionalisti iz Dalmacije, posle ukidanja Orjune, u velikoj meri podržavali su aktivnosti četničkih udruženja u Dalmaciji, a Split je sve više postajao bastion četničkog i sokolskog jugoslovenstva.

U prvi plan je sve više izbijao književnik Niko Bartulović iz Starog Grada na Hvaru. On je bio i ostao jedan nestvarni romantični zatočnik jugoslovenstva, koji je u njega prostodušno verovao i u vremenima kada je svima bilo jasno da takva ideološka koncepcija postaje utopija u godinama pred Drugi svetski rat. Za jugoslovenstvo se u početku borio u Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (Orjuni), a glavni saveznici su mu bili srpski, hrvatski i slovenački jugoslovenski nacionalisti.

Prava životna drama književnika Nike Bartulovića započela je nemačkim napadom na Jugoslaviju. O njegovoj sudbini posle bombardovanja Beograda nemačke okupacione vlasti nisu ništa znale. On je trebalo da bude uhapšen od nemačke obaveštajne službe - „EK Beograd“, pod sumnjom da je mason, pa čak i „komunista“.

Bartulović se povlačio putevima kojim je išla kraljevska vlada prema Crnoj Gori. Pred kraj aprilskog rata 1941. godine (13. ili 14. aprila) Bartulović je pokušao da se evakuiše iz zemlje s grupom jugoslavenskih političara koji su s nikšićkog aerodroma odleteli u Grčku. Od desetak aviona dva su doživela udes. U jednom je poginuo čuveni istoričar prof. dr Vladimir Ćorović, a u drugom, koji se zapalio posle neuspešnog uzletanja, Bartulović je sa ostalih pet-šest putnika ostao nepovređen.

Pošto nije uspeo da pobegne iz Jugoslavije, prve ratne godine proveo je, prema memoarskim kazivanjima, „skrivajući se“ na području od Risna do Splita. Ne treba zaboraviti na činjenicu da je sa izbijanjem rata i proglašenjem Nezavisne Države Hrvatske, glavni posao ustaša u Dalmaciji bio hapšenje i likvidacija Srba pravoslavnih, ali i rimokatolika (Hrvata) - Jugoslovena (to su brojni „Jugosokoli“, bivši „orjunaši“, „jenesovci“, četnici i dr). Dolazak italijanske vojske u Dalmaciju, posle potpisivanja Rimskih ugovora 18. maja 1941, spasio je jugoslovenske nacionaliste od brze ustaške likvidacije.

Bartulović se u Splitu odmah priključio radu Odbora za pomoć izbeglicama koje su pred ustaškim terorom bežali u Dalmaciju iz Like, Korduna, Banije, Bosne. Na čelu odbora bio je pravoslavni sveštenik Sergije Urukalo, a značajnu ulogu imali su profesor književnosti Silvije Alfirević (bivši generalni sekretar „Jadranske straže“), književnik Niko Bartulović, Radmilo Grđić - sokolski starešina „emigrant“ iz Hercegovine, Dobrosav Jevđević - bivši narodni poslanik iz Prače, trgovac iz Like Milan Uzelac.

(Nastaviće se)