Maček neće đenerala

MAČEKOVCI su pokušavali da "glume" lojalnost prema zvaničnim državnim organima vlade u emigraciji, pa tako i prema Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Tražili su da im se šifrom odgovori iz Londona "da li trebaju da se stave pod komandu đenerala Mihailovića". Iz Londona od hrvatskog dela vlade nikad im na to pitanje nije pozitivno odgovoreno, pa su oni smatrali da je Mihailović predstavnik Srba, i zato se za njega nikako ne smeju angažovati.

Mačekovci su bili ubeđeni da su "Četnički pokret, Mihailović i ostalo, stvar aranžirana od Srpskog kulturnog kluba (na čelu sa Slobodanom Jovanovićem i Dragišom Vasićem) i vojske i da ne predstavlja stanovište vlade, koja je u vječitoj krizi". Mačekov HSS je slao u inostranstvo veći broj ljudi radi informisanja hrvatskog ministra Krnjevića. Njihovu akciju novčano su pomagali i vladini krugovi Nezavisne Države Hrvatske.

Sinhronizovanu političku akciju mačekovaca i Pavelićevih ustaša pomagao je biskup splitski Klement Bonefačić, koji je književnika Vilovića proganjao po Splitu od početka rata, pa ga je zato Vilović jednostavno nazivao "ustašom". Bonefačić je slao u Vatikan političke referate - predloge za odbranu rimokatoličkog klera i crkve u Hrvata, odakle su prosleđivani u inostranstvo, naročito hrvatskim članovima vlade u Londonu, a ovi svojim predstavnicima u Ameriku.

Vilović navodi da je "tu skoro" Bonefačić poslao izveštaj o ubistvu majora Mladenovića na Vagnju (početkom rata), u kojem se ubica, ustaša dr Milan Luetić, prikazuje kao hrvatski narodni junak, jer je morao pucati na majora Mladenovića "da zaštiti svoje hrvatske vojnike od maltretiranja srpskih oficira". Vilović je zaključio da je "stvar u potpunosti lažna", jer o ubistvu postoji zapisnik sa izjavama očevidaca koji utvrđuju krivicu Luetićevu.

Pošto je Ilija Trifunović-Birčanin bio slabog zdravlja, a bolest je naglo napredovala, početkom 1943. razmišljalo se o njegovom nasledniku na položaju četničkog komandanta na području Splita i Dalmacije. U novembru 1942. on je za vođenje poslova u Štabu odredio zamenike - potencijalne naslednike - sveštenika Sergija Urukala i Silvija Alfirevića za političke, a kapetane Radovana Ivaniševića i Mladena Kostića za vojne poslove.

Ovakvim imenovanjem izazvan je rivalitet između postavljenih ličnosti i onih koji su "zaboravljeni". Zapostavljenim su se osetili Jevđević, Grđić, major Slavko Bjelajac alijas Nikola Dekić (komandant četnika u Lici), sveštenik Momčilo Đujić i major Petar Baćović.

Birčaninovom odlukom najviše je ipak bio pogođen hercegovački "sokolaš" Radmilo Grđić, koji je poveo pravu kampanju protiv Birčanina i njegovih zamenika. O tome je književnik i publicista Đuro Vilović ("Hrvat - srpski četnik"), u izveštaju Dragoljubu Mihailoviću, napisao: "Lansiralo se kako su dani vojvode Birčanina odbrojani, a onda da dolazi kao politički vojvoda g. Radmilo Grđić, a njegov bi pomoćnik u Splitu bio g. Niko Bartulović. Već tada se u Splitu okupljaju i stvaraju pravila i načela za

JUGOREPO (Jugoslovenski revolucionarni pokret)".

Vojvoda Birčanin je posle duge bolesti umro u Splitu 6. septembra 1943, ali nije odmah sahranjen, već je vojvodino balsamovano telo smešteno u jednoj prostoriji splitske pravoslavne crkve, odakle je trebalo da se prenese u Crnu Goru. Venci nisu polagani, po izričitoj želji vojvode, "a i da bi se izbeglo da 'tetkići' (Grđićeve pristalice) pošalju svoj vijenac sa svojom zastavom". Posmrtni ostaci vojvode Birčanina zbog ratnih okolnosti i potonjih komunističkih vremena nisu, dakle, mogli biti sahranjeni na predviđeno mesto, u "Nacionalni hram na Ravnoj Gori", ali ni u Crnoj Gori.

Kapetan Radovan Ivanišević je pomagao Birčaninovoj supruzi u nastojanjima da se vojvodini zemni ostaci sahrane u Crnoj Gori, iako je za života Birčanin "imao velikih problema sa Crnogorcima". Ivanišević je zapisao da je on molio generala Đukanovića da se organizuje doček u Crnoj Gori, a potom i dostojanstvena pratnja vojvodinog tela, "kako bi bar na taj način oborili verovanje da su Crnogorci mrzeli pokojnog vojvodu i da su ga izbacili iz Crne Gore u času kada je tamo našao azil. Prema Ivaniševićevom mišljenju, Birčanina su najviše progonili zelenaši i komunisti, ali je pred smrt Birčanin hvalio nacionalne srpske Crnogorce, koji su bili "najčistiji Srbi".

Nad odrom Birčaninovih zemnih ostataka Đujić je izgovorio posmrtni nekrolog, za koji se govorilo da ga je napisao Vilović. Nekrolog je izazvao nepovoljnu reakciju kod obazrivih ravnogoraca-jugonacionalista. Rezervni konjički poručnik Ivan (Nino) Svilokos, "starosedeoc iz Dubrovnika", kritikovao je neoprezne izjave četničkih komandanata, a naročito posmrtne govore "nesposobnih komandanata bez vojske" (odnosi se na vojvodu Đujića), u kojima se isticalo "kako smo okupatore već pobedili i kako ćemo osloboditi srpski Jadran". Za Svilokosa je ovo "nerazumni postupak nesposobnih koji udaraju nožem u leđa srpskim ženama i deci i ruše jedno sjajno delo koje je postignuto u ovdašnjim krajevima, blagodareći pameti naših vođa i hrabrosti i trezvenosti uglavnom hercegovačkih seljaka".

Svilokos je očekivao je da će ovakve štetne izjave naškoditi akciji "šefova Obavještajnog odjeljenja kod Superslode-a (italijanske okupacione komande) na Sušaku", koji su održavali vezu "sa našom akcijom", i koji su odgovorni za dosadašnji kurs.

(Nastaviće se)