Pod ruku sa partizanima

ČETNIČKI pokret je, pod britanskim pritiskom, sve više padao u nemilost Kraljevske vlade u Londonu, koja je koristila hrvatske ministre, naročito Ivana Šubašića i Krnjevića da napadaju srpski deo vlade. Na glavnom udaru hrvatske opozicije i ministara bio je sam predsednik vlade profesor Slobodan Jovanović, koji je kritikovan da podržava "mit o herojskom otporu Dragoljuba Mihailovića".

Jugoslovenski nacionalisti u Splitu, strahovali su da će posle smene vlade Slobodana Jovanovića (u junu 1943) Britanci u potpunosti marginalizovati Mihailovićevu Jugoslavensku vojsku u otadžbini. U svojim govorima kralj Petar II, pod britanskim pritiscima, nije više smeo pominjati Dragoljuba Mihailovića ni Jugoslavensku vojsku u otadžbini, već samo "jugoslovenske patriote koji se bore za slobodu Jugoslavije".

Plećaš je zapisao da je Mladen Žujović početkom avgusta 1943. pušten iz internacije i da su mu Italijani dozvolili da "ode na Tromeđu". On je u Kninu sa majorom Mirićem otpočeo da radi na organizaciji štaba i na planovima da se povežu četnički odredi na tom području. Prvi Žujovićev korak bio je da u Splitu od četničkih odreda stvori "tzv. Jugoslovensku vojsku u otadžbini". Planirao je da obrazuje "tajne odrede", pa i "Splitsko-šibensku četu" u koju bi regrutovao intelektualce.

Zbog ostvarenja jugoslovenskog četničkog koncepta Žujović je nastojao da privuče u Jugoslovensku vojsku u otadžbini i pripadnike Mačekovog HSS, pa je Mihailoviću napisao: "Odmah ću Vam reći da je ovaj posao i način gledanja usvojen od njih i oni su (tj. HSS) prekjuče doneli odluku da se sve njihove formacije i svi njihovi pripadnici imaju podvrgnuti mojoj komandi, tj. komandi Jugoslovenske vojske u Otadžbini".

Po povratku iz italijanske internacije u Split Žujović je radio i na stvaranju političkog foruma od pripadnika građanskih političkih partija, ali i nezavisnih intelektualaca. O tome je detaljno izvestio Mihailovića: "Posle teškoća koje su najviše dolazile od Alfirevića i prote (Urukala), ali naročito od Alfirevića, obrazovao sam Patriotski forum na taj način što sam Birčaninove prvake dr Račića, Urukala i Alfirevića ostavio kao nominalne predstavnike četničkih organizacija a novi odbor, konspirativan, vezao za ovu trojicu pomoću jednog generalnog sekretara preko koga ja obezbeđujem jedinstvo.

U taj forum ušla su sledeća gospoda: književnik Bartulović Niko, Šimunić dr Zvonko - advokat i starosta Sokola, Stojanac Marko - školski nadzornik i istaknuti Srbin, Matošić dr Vladimir - advokat i bivši narodni poslanik, Ivanišević Duje - ugledan trgovac i bivši donačelnik Splita. Širi odbor sačinjavaju: Markov Niko - direktor banke, Čavlina Aćim - privrednik Srbin katolik, Margetić Jovo - apotekar Srbin, Čulić Roko - trgovac i istaknuti Sokolac, Murat Zvonko - državni činovnik uticajan građanin, Lauš dr Vjekoslav - bivši direktor banke Slovenac, Čičin Šain Ivo - koga znate. Ovaj Vam je sve i sva: finansijer, lični prijatelj, radi nam svaki posao. Generalni sekretar: Grisogono dr Nenad - advokat".

Cilj Patriotskog foruma bio je da "propagandom i akcijom u narodu potpomogne obrazovanje vojnih formacija u Splitu i u Dalmaciji".

Međutim, pošto se u Splitu više nije osećao sigurnim, Žujović je s nekoliko saradnika i radio stanicom napustio Split početkom septembra i otišao u Knin, da bi nastavio u Rijeku. Na Sušaku su mu se pridružili Neđeljko Plećaš, Ante Matekalo i drugovi. Svi zajedno brodom su 10. septembra 1943. krenuli "u susret saveznicima na moru". Na kraju su se Žujović, Ante Čičin Šain, Plećaš i Mitrović zaustavili u Brindiziju, gde su već stigle britanske trupe.

Za to vreme je u Splitu četnički Nacionalni komitet za Dalmaciju, s Nikom Bartulovićem na čelu, ubrzano je radio na mobilizaciji jugoslovenskih nacionalista, kako bi kao vojne formacije četnika sačekale britanske pomorske snage.

Nacionalni komitet za Dalmaciju 9. septembra 1943. prihvatio je ranije formulisani sporazum s partizanima, koji su sastavili Bartulović i Leontić: "1. Sve se međusobne razmirice ostavljaju po strani; 2. Kazna smrti biće izvršena samo nad onima koje ratni sud proglasi zločincima zbog pljačke i izdaje; 3. Svi se obavezuju da neće ometati akciju sabotaže strategijskih objekata ukoliko bude bila potrebna".

Istoričar i pravnik Nikola Milovančev piše da se Bartulović posle kapitulacije Italije otvoreno zalagao za borbu protiv okupatora i bio pristalica sporazuma s partizanskim pokretom. Nacionalni komitet za Dalmaciju, na čelu s Bartulovićem, uoči oslobođenja Splita (9. septembra 1943) prihvatio je sporazum s partizanima, u kojem su dve najvažnije tačke "ona o zajedničkoj borbi protiv okupatora i da se pitanje uređenja nove države ostavi po strani".

Međutim, posle kapitulacije Italijana, u Splitu su uhapšeni od organa Komande splitskog područja Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije "četnički izdajnici i sluge okupatora" prota Sergije Urukalo, književnik Silvije Alfirević, Jakša Račić sa Hvara, Matulić s nekolicinom četničkih čelnika, te nakon nekoliko dana likvidirani. Taj isti Silvije Alfirević je nakon italijanske okupacije Dalmacije bio osuđen na tri meseca zatvora zbog izdavanja letka u kojem se nije priznavalo priključenje Dalmacije Italiji.

(Nastaviće se)