Teška bugarska čizma

U SRCU porobljene Evrope, kada su Austrougarska i Nemačka bile na vrhuncu moći, u okupiranoj i podeljenoj Srbiji narod je, početkom 1917. godine, podigao ustanak za oslobođenje od agresora. Vođa tog oružanog pokreta masa bio je vojvoda Kosta Vojinović, rezervni potporučnik srpske vojske. Mladi intelektualac, školovan u Beogradu i Beču, borio se i u Balkanskom ratu kao obveznik, a 1914. godine kao dobrovoljac u odredu vojvode Vuka. Braneći odstupnicu srpskoj vojsci 1915. godine, teško je ranjen u istočnoj Srbiji i zato je ostao u kući svog oca u Kosovskoj Mitrovici da bi vidao ratne rane.

Sve što se zbivalo u Topličkom ustanku vezano je za ličnost Koste Vojinovića. Međutim, danonoćni san o slobodi nije dosanjao: stradao je u 26. godini života, 23. decembra 1917. godine.

Okupator je podelio Srbiju prema ranijem dogovoru između Centralnih sila i Bugarske od 6. septembra 1915. godine. Austrougarska je formirala Vojni generalni guvernman Srbija, a Bugarska Vojnoinspekcijsku oblast Morava i Vojnoinspekcijsku oblast Makedonija.

Vojske dve države na samom početku okupacije nemilosrdno su počele da gaze sve odredbe međunarodnog ratnog prava. Stvaran je režim sa ciljem dugotrajne okupacije, a vlasti su taj najvažniji zadatak počele da ostvaruju uvođenjem novih nastavnih planova i školskih udžbenika. U vojnom pogledu sav aktivni i rezervni borački sastav srpske vojske (regruti, poslednja odbrana, dobrovoljci) odmah je sproveden u zarobljeničke logore. Tamo su, uz prinudan rad, držani u starim vojničkim kasarnama ili kazamatima i fizički i zdravstveno uništavani do smrti.

Na osnovu ankete koju je sproveo Švajcarac Arčibald Rajs, utvrđene su stravične brojke. Samo u Vranjskom okrugu od novembra 1915. do aprila 1916. godine, pobijeno je oko 500 intelektualaca i oko 3.000 ostalih žitelja Vranja i okoline.

Bugarska vlada je prema srpskom stanovništvu sprovodila najdrastičnije mere - od svakodnevnih hapšenja do ubijanja. Pukovnik Kalkandžijev, komandant 42. puka bugarske vojske odgovoran je za najveća zlodela učinjena srpskom narodu. Na suđenju 1918. godine pred bugarskim vojnim sudom, prema zapisu američkog novinara Vilijema Drajtona, branio se sledećim rečima: "Ubio sam 60 popova, 200 činovnika i preko 3.000 civilnih lica ne obazirući se da li je neko bio Srbin, Jevrejin, Ciganin ili Turčin, jer sam raspolagao punim ovlašćenjem moje vlade da ubijem svakog na koga posumnjam da bi mogao biti štetan ili opasan po Bugarsku". Presuda je bila oslobađajuća!

Kakva je bila genocidna politika bugarskih vojnih i civilnih vlasti najbolje ilustruju činjenice o stradanjima u Dubokoj dolini, tesnoj i vlažnoj jaruzi kod Surdulice. Već pominjani novinar V. Drajton nazvao je "Sloter hauz of Serbia" (srpska kasapnica). Posleratni istraživači daju različite brojke ubijenih: Sreten Dinić navodi 5.000-6.000 ljudi, dr Jovan Hadži-Vasiljević - 2.000, ali izgleda da je najverovatnija procena dr Arčibalda Rajsa - 2.000 do 3.000 muškaraca, žena i dece.

Mesto gde su stradali nedužni Srbi posetio je dr Rajs, posle oslobođenja i ostavio sledeći zapis: "To je jedna jaruga dosta duboka ali tesna kroz koju protiče jedan potočić kada pada kiša... Trebalo je samo podići suvo lišće, kopati malo i videti šta zemlja skriva... Pošto smo izvadili kosti od najmanje pet leševa, od kojih jednog sveštenika koga smo poznali po odeći... saznali smo da ta raka sadrži još veliku količinu kostiju drugih leševa. Konstatovao sam, takođe, veliko kamenje koje pokriva raku, od kojih su mnogi poprskani krvlju, kao da su dželati svoje žrtve ubijali kamenjem i bacali u raku. Cigani su me uveravali da ovi nesrećnici nisu svi bili mrtvi kada su ubijani kamenjem i bacani u raku".

U Austrougarskoj okupacionoj zoni, takođe je vršeno interniranje muškaraca od 15 do 50 godina, kao i svih pripadnika vojno-političkih organizacija ("Narodna odbrana", "Crna ruka", "Jugoslovenski klub"), zatim zaposlenih iz novinskih redakcija i sportskih organizacija "Dušan Silni" i "Obilić". Tokom okupacije 1915. i 1916. godine uhapšeni su slati u logore Boldogason, Arad, Ašah, Drocendorf, Kečkeret, Nađmeđer, Nežider, Čegled, Hajnrihsgrinu, Vac, Češki Brauna, kao i u Doboj i Petrovac na moru. Zatočeno je 150.000 civila iz Srbije i srpskih podanika iz Austrougarske monarhije. Među interniranim bilo je žena i dece mlađe od 17 godina.

Srpski narod, pritisnut okupatorskom čizmom, preživljavao je teške dane čekajući sveobuhvatnu ofanzivu za konačno oslobođenje zemlje. Međutim, ratne okolnosti u drugoj polovini 1916. godine na raznim frontovima jasno su ukazale da je dan oslobođenja Srbije bio još daleko. Do tog dana, u drugoj polovini 1918. godine, u Srbiji će se mnogo toga još događati, a naročito u februaru i martu 1917. godine, kada će u Topličkom ustanku narod iznedriti svog ratnog vođu Kostu Vojinovića Kosovca, vojvodu i rezervnog potporučnika Srpske vojske.

(Nastaviće se)