Ustanak po volji naroda

PRVI susret imenjaka, izaslanika Vrhovne komande srpske vojske poručnika Koste Milovanovića Pećanca i Koste Vojinovića Kosovca, u narodu već poznatog i priznatog ustaničkog vođe, desio se 8. novembra 1916. u selu Gornje Spance kod Blaca.

Pećanac je povodom toga zapisao u dnevniku: „...Uveče u G. Spance, se sastanem sa potporučnikom g. Vojinovićem, koji živi sa četom u Kopaoniku; jedinstveno oduševljenje; učinio mi se kao čovek dobrog karaktera; pričao mi je pobude koje su ga rukovodile da se odmetne u goru; zatim kako je pobio neke Arnaute“.

U beleškama za naredni dan dodaje: „... Dođoše i neki građani iz Kuršumlije na sastanak, oduševljenje, zdravice i bratimljenje između četnika mojih i g. Vojinovića. Vojinović tog dana pođe Kopaoniku. Tu sam mu dao uputstva šta i kako treba da radi, i sa njim se bratski pozdravio“.

Srdačnost, oduševljenje i bratstvo između dvojice rukovodilaca četničkih jedinica u Toplici i Jablanici neće dugo potrajati. Između njih će započeti da tinja tihi sukob koji će naročito biti izražen tokom rasprava o dizanju i vođenju ustanka i zadržaće se sve do propasti ustanka. To se u početku neće primećivati, jer je svako morao da izvršava svoj zadatak.

Vojinović je želeo da sprovodi volju naroda, što je značilo da neprijatelja treba uznemiravati, nanositi mu stalne gubitke i u pogodnom momentu dići ustanak u svim krajevima jugoistočne Srbije. Nasuprot tome, Kosta Milovanović, vođa po naređenju Vrhovne komande, što mu je bio najjači argument u svim raspravama, tražio je da se čeka i narod u potaji sprema za borbu. Spremiti se i čekati „pogodno vreme“, „sačuvati narod od žrtava“, „nije vreme za borbu“, to su bile Pećančeve parole.

Na organizaciju i aktivnost Topličko-jablaničkog ustanka imaće znatan uticaj i dolazak grupe crnogorskih četničkih vođa. Početkom oktobra 1916. godine, stigla je grupa koju su predvodili intelektualci: kapetan prve klase Milinko Vlahović i njegov brat Toško, student filozofije; profesor Jovan Radović i podnarednik Milan Drljević, student prava. Njihova prvobitna namera je bila da se preko Rumunije i Rusije domognu Solunskog fronta i tamo sa srpskim jedinicama učestvuju u oslobođenju zemlje. Kad su stigli u Srbiju i čuli da postoje četničke jedinice na prostoru Toplice i Jablanice, gde su imali brojne rođake, odustali su od te namere da bi učestvovali u pripremama za dizanje narodnog ustanka.

Oružana dejstva četničkih jedinica nisu jenjavala sve vreme dok su se pripremale za ustanak. U tome je, naročito, prednjačio potporučnik Kosta Vojinović sa odredom naoružanih boraca. Velike uspehe je imao u borbama kod Belog Brda, Blaževa i Treske. Njegov odred je neprekidno krstario u kopaoničko-topličkom području i vodio borbe sa austrijskim poternim odeljenjima.

Pećanac, međutim, nije odobravao njegove borbene aktivnosti, pa je na svaki način pokušavao da umanji značaj tih akcija. Tako je krajem decembra 1916. godine na adresu Vojinovića stiglo vrlo uvredljivo preteće pismo nominalnog vođe Pećanca, u kome ga optužuje da na svoju ruku izaziva i pre vremena započinje borbu s okupatorom, pritom pljačka, otima i siluje, ubija bez suđenja...

Pismo je čestitog i istinoljubivog Kostu Vojinovića jako pogodilo i uvredilo. Neistine koje mu je natovario na pleća ražestile su ga, pa je u ljutnji žestoko negirao sve navedeno, uz napomenu na kraju „da nije dužan da mu polaže račune, jer ne raspolaže nikakvim dokazima (jer ih niko nije video) da je on stvarno upućen od srpske Vrhovne komande za vođu ustanka“.

Do sukoba i nesporazuma dvojice vođa dolaziće i kasnije, ali to neće uticati na umanjenje Vojinovićevog borbenog duha i zalaganje za hitno podizanje svenarodnog ustanka protiv okupatora. To se jasno vidi iz podataka da je pred samo savetovanje u selu Obiliću, Kosta posetio sela u Dobriču i Pustoj reci gde drži patriotske govore, formira seoske čete i imenuje četovođe. Narod ga prihvata kao istinskog vođu koji nije vezan samo za Kopaonik i gornju Toplicu već i za dobrički i pustorečki kraj. On razume i shvata narodnu odluku za odlučno odbacivanje najavljene mobilizacije mladića za bugarsku vojsku.

Takav odlučan narodni stav - da je ustanak neminovan - Kosta Vojinović je ispoljio i na savetovanju 300 četovođa iz južne Srbije, u pustorečkom selu Obiliću, gde se većalo o pitanjima borbe protiv okupatora. Kosta Vojinović i Dimitrije Dimitrijević (Pop Mita Komita) bili su veliki zagovornici hitnog podizanja opšteg narodnog ustanka. Da je to bila realnost potvrđivali su i događaji koji su se zbivali u same dane savetovanja.

Iz topličkog sela Pasjača, Vojinoviću su javljali: „planiramo napad na okolne varoši, jer pustiti ga (neprijatelja) da se snaži bilo bi rđavo za narod i zato je najbolje grunuti na njega svom snagom, iznenaditi ga i oteti oružje i municiju što se nalazi po magacinima“.

Pošto su mnoge četovođe podržale Vojinovićevo gledište, usvojena je odluka o podizanju ustanka. To je bila prva velika pobeda Koste Vojinovića Kosovca, nad snagama koje je predvodio Kosta Pećanac. Na sastanku četovođa Vojinović je potvrđen za komandanta Ibarsko-kopaoničkog odreda sa zvanjem vojvode i zadužen za delovanje u kopaoničko-topličkom području. Tada su usvojene i druge odluke koje su imale veliki značaj za organizaciju i početak ustanka u Toplici i Jablanici.

(Nastaviće se)