Bombaši slomili Bugare

DOK su se četnici i ustanici pripremali za odlučujući okršaj sa okupatorom, teror je svakim danom bio sve žešći. U tom cilju bila je usmerena i bugarska zvanična naredba za mobilizaciju Srba za njihovu vojsku na Solunskom frontu.

Bugarski akt da „svi muškarci od 19 do 40 godina starosti, podležu dužnosti u redovnoj vojsci...“ srpski narod je shvatio kao težnju okupatora da sinove i očeve suprotstavi svojoj braći u borbama na Solunskom frontu. Da srpska mladež gine za veliku Sanstefansku Bugarsku, nije se smelo dozvoliti, bilo je jasno u svakoj srpskoj kući. Srbi su nacionalne vrednosti podigli iznad svojih života, spontano i silovito rekli „ne“ bugarskim teritorijalnim aspiracijama i lažnom mitu o „Bugar-Moravi“.

Vojvoda Kosta Vojinović Kosovac od tog dana postaje stvarni narodni vođa ustanka, jer nakon sastanka u Obiliću uspeva da svoju ideju o ustanku sprovede na terenu. Svoje vođstvo će potvrditi u krvavom obračunu sa arnautskim i bugarskim žandarmima u Kuršumliji, koji su se, nakon silovitog ustaničkog napada, zabarikadirali u zgradi načelstva.

Šta se zbivalo u Kuršumliji i okolnim selima, rekonstruisao je istraživač i istoričar Dragoljub Ž. Mirčetić. U selu Mačkovcu, 25. februara, ustanička četa Ilije Radonjića (Ica Kalajdžija) sačekala je manji bugarski žandarmerijski odred sastavljen od arnautskih plaćenika, koji su pošli da pljačkaju seosko stanovništvo, i potpuno ga uništila. To je bio signal narodu da uzme oružje u ruke i svom silinom krene na bugarski garnizon u Kuršumliji.

Bugari i Arnauti bili su dobro utvrđeni, posebno u zgradi Sreskog načelstva, odakle su pružali silovit otpor. Borba je nastavljena i 26. februara pod komandom Radeta Vlahovića, koji je vodio dobro naoružani odred od 80 boraca, ali uspeha nije bilo. U to vreme vojvoda Kosta Vojinović bio je na putu za Kuršumliju. Saznavši za borbe u gradu, ubrzao je kretanje i stigao na poprište kada je bilo najpotrebnije.

Preuzeo je komandu nad svim ustaničkim četama, prestrojio borbeni poredak i organizovao novi napad s manjim sastavima. Borcima je dao nove, konkretne zadatke, ojačao bombaška odeljenja i dao im prednost u napadu. Takvom veštom taktikom ustanici, pod Kostinom neposrednom komandom, ubrzo su slomili otpor neprijatelja.

Kosta Vojinović je u oslobođenom gradu, na centralnom trgu, okupio stanovništvo i održao vatreni patriotski govor, čestitao svima slobodu i proglasio 28. februar 1917. godine danom početka opšteg ustanka u topličkom i jablaničkom kraju. Iz oslobođene Kuršumlije na sve strane su krenule glasonoše da raznesu naredbu da se sav narod digne na ustanak.

Kao odgovoran starešina koji se drži vojne hijerarhije, Vojinović 28. februara obaveštava vojvodu Pećanca da je grad oslobođen i da je iz neprijateljskog stroja izbačeno 150 ljudi, zarobljena velika količina naoružanja i municije i da je stradalo 15 srpskih boraca.

Pećanac je u prvi oslobođeni grad u porobljenoj Evropi stigao 1. marta i odmah izrazio neslaganje zbog preuranjenog dejstva ustanika. On je ipak stavljen pred svršeni čin: priznati pobedu i ići dalje zahuktalom rekom ustanka ili učiniti sve da se narodni pokret zaustavi. Lukav i obazriv po prirodi nije želeo ni na jednu stranu. Nevoljno je prihvatio svršeni čin i pozvao narod: „U svetu borbu, sa oružjem u ruci, da olakšamo akciju našim dragim herojima koji nam nose slobodu i pružaju nam ruke i pozivaju nas, da i mi osvetlamo obraz pred celim svetom...“ Tim rečima je, u stvari, potvrdio Vojinovićev proglas o opštem ustanku. Sada su bili promenjeni odnosi: Vojinović je stvarni vođa narodnog ustanka, što će poremetiti i dalje komplikovati odnose između dvojice rukovodilaca.

Oslobođenje Kuršumlije ulilo je novu snagu topličkim četnicima da krenu u opštu ofanzivu. Prokupački ustanici pod komandom poručnika Vladimira Treboljevca usvajaju plan za napad na bugarski garnizon u gradu. Pre toga upućuju pismo bugarskom komandantu u kojem traže da se celokupan vojnički sastav preda. Pošto odgovor nije stigao, napad je izvršen u ranim jutarnjim časovima, 2. marta 1917. godine, tačno u planirano vreme, u 5 časova. Truba je označila pokret i ustaničke snage nagrnule su iz svih pravaca. Borba ustanika bila je snažno podržana od stanovništva. I žensko i muško, i staro i mlado, sve je izašlo na ulice sa priručnim sredstvima da dotuče neprijatelja.

Bugarski vojnici su, izgleda, očekivali žestok napad i uz borbu su se povlačili ka centru. U pogodnom trenutku zatvarili su se u zgradu Sreskog načelstva. Od rafala mitraljeza tada gine sveštenik Radivoje Vučinić, potom dva borca i jedna žena, koja je pozivala Bugare na predaju

(Nastaviće se)