Prokuplje glavni grad!

VOJVODA Kosta Vojinović je prvo preselio svoj štab u oslobođeno Prokuplje. Pozvao je potom Marka Pavlovića i postavio ga za komandanta grada rečima: "Gospodine majore (Pavlović je bio kapetan u rezervi ali ga je narod zvao major) moja je želja, a i svih građana, da Vi, u obnovljenoj Srbiji u prestonici Jug-Bogdanovoj, budete prvi komandant". Za njegovog zamenika imenovao je Aleksandra Stevića, a za predsednika opštine Milana Nikolića. Uveo je red u gradu, obrazovao komandu mesta i ostale organe vlasti. U oslobođenom Prokuplju Vojinović je 3. marta napisao i objavio Zakon po kome će se suditi.

Vojne i civilne vlasti su iz oslobođenog Prokuplja uputile narodu jugoistočne Srbije proklamaciju za opšti ustanak.

Tako je punim intenzitetom zaživela "Ustanička država" sa centrom u Toplici i sedištem u Prokuplju. Prostirala se 80 kilometara po pravcima sever - jug i istok - zapad, i imala je oko milion stanovnika i ustaničku vojsku od 12.782 puške i 364 konjanika, koja je branila kružni front od oko 240 kilometara.

Borbe za oslobođenje topličkog kraja nisu bile završene ulaskom ustanika u Prokuplje. Trebalo je oterati Austrijance iz Blaca, gde je bio smešten garnizon kojim je komandovao major Ratki. Ustanici su razradili plan, tako što bi napad izveli iz tri pravca. Iz pravca Prokuplja očekivala se pomoć odreda Koste Vojinovića. Četama određenim za napad komandovali su: Miloš Milošević, Jerotije Đenadić i Vučko Pantić.

Napad na Blace započeo je 4. marta u 4 sata i trajao sve do 14 časova, ali uspeha nije bilo, jer se okupator branio jakom artiljerijskom vatrom iz dobro utvrđenog objekta. Ustanici su bili primorani na povlačenje.

Čim je čuo za ovu borbu Vojinović je pohitao iz Prokuplja sa celim svojim odredom i mitraljeskim odeljenjem. Reka kod Draguševa bila je nadošla, ali je on ipak prešao, pošto je prvi stao na već skoro potopljeni most. Pred Blace je stigao 4. marta u 22 časa.

Ustanici su se ubrzo ponovo prikupili i izvršili novi juriš na Blace. Major Ratki je razbijen i bezglavo je pobegao kroz Jankovu klisuru, a u stopu su ga gonili Vučko, Miloš i Jerotije. U toj borbi su obe strane imale znatne gubitke. Ustanici su u Blacu zaplenili velike količine oružja i municije, hrane, opreme i sve to razdelili narodu. Sloboda je u Blace stigla sledećeg dana, 5. marta, praktično, bez borbe. Vojinović je za komandanta svih snaga u gradu postavio Vučka Pantića.

Oslobađanjem Blaca, cela Toplica je bila oslobođena od okupatora.

Dok je Kosta Vojinović u Prokuplju učvršćivao ustaničku vlast Kosta Pećanac je bio na nekakvim pregovorima sa Šiptarima da bi ih pridobio za borbu protiv okupatora. Kada se vratio u grad našao je dosta stabilan front koji se protezao od Mramora i Južne Morave, preko ušća Toplice i dalje pravcem između Leskovca i Lebana. Desetog marta 1917. godine vojvoda Vojinović predao je komandu Kosti Pećancu i požurio na Kopaonik da se obračuna sa austrougarskim snagama, koje su se kretale od Kruševca prema Blacu i Kuršumliji.

Odlazak vojvode Koste Vojinovića sa fronta, istoričar Milivoje Perović u svojoj studiji "Toplički ustanak 1917" ocenjuje kao nevojnički potez koji zaslužuje osudu. Kasniji istoričari i istraživači se, međutim, s tom oštrom ocenom nisu složili, jer su našli da je Vojinović otišao iz Prokuplja s ciljem da spreči Austrijance koji su zapretili da podele slobodnu teritoriju.

Iz podataka koje sadrži njegov Operacijski dnevnik i koji se nalaze u raznim njegovim naredbama vidi se razlog Vojinovićevog odlaska. Želeo je da oslobodi Brus, čime bi bilo automatski oslobođeno i celo područje Kopaonika i Bruskog sreza.

Žureći prema Kopaoniku Vojinović u blizini Blaževa tuče austrijsku desnu kolonu, koja je pokušala prodor dolinom Toplice prema Kuršumliji. Na prevoju Mramor, iskusni Ćamilović, u koga je Vojinović imao najviše poverenja, postavio je zasedu Austrijancima u obliku potkovice. Vojnici i starešine 102. puka povučenog sa fronta na Soči, nenaviknuti na četnički način ratovanja, lako su uleteli u pripremljenu zamku. Odjeknula je ubitačna vatra srpskih boraca koji su se nalazili u zaklonima. Zabunu u neprijateljske redove dodatno je unela ustanička četa koju je Vojinović odredio da neprijatelja napadne s leđa. Okupator se nije ni snašao, a odjeknula je komanda: "Bacaj bombe" a zatim "Juriš na nož".

U toj borbi, prema sopstvenim podacima, austrijski 102. puk na Mramoru je ostavio 50 mrtvih vojnika i jednog oficira, uz 16 ranjenih. Cela komora, sa 20 vojnika i jednim lekarom, pala je u ruke ustanika. U paničnom bekstvu prema Brusu, izgubili su još 126 vojnika.

O toj sjajnoj pobedi svojih boraca Kosta Vojinović je javio Kosti Pećancu: "Neprijatelj je na Mramoru do nogu potučen, izginuli su kao mravi..."

To su Austrijanci priznali posle rata. Pukovnik Kerhnove o pohodu 102. puka je pisao: "...snage jedne naše čete pod komandom natporučnika Klugea bile su gotovo u potpunosti pobijene".

Bez obzira na težak poraz na Mramoru, Austrougari su se brzo konsolidovali i nastavili nastupanje.

Dok je vojvoda Kosovac razvijao dejstva prema Brusu s namerom da ga zauzme i krene ka Kruševcu, dobija obaveštenje da su Bugari zauzeli Prokuplje, Blace i Kuršumliju i da je i njegov odred pred okruženjem. Ipak, on se veštim manevrom izvlači bez gubitaka.

(Nastaviće se)