Pukovi stigli sa Soče

ŠTA se zbilo među ustanicima kada su tako brzo neprijatelju prepustili slobodnu teritoriju? Istoričari različito ocenjuju krizu ustaničkog otpora. Mnogi tvrde da taktika frontalne odbrane slobodne teritorije nije bila pravi izbor, dok drugi svaljuju krivicu isključivo na Kostu Milovanovića Pećanca koji je samo posle dva dana raspustio front i predao Prokuplje bez borbe. Kao da je jedva čekao da se reši Vojinovića i da se potom povuče u planine i dobro sakrije.

Okupator je pripremio silovit udar iz svih pravaca, uz upotrebu jakih snage. Prema planu, prvo je trebalo izvršiti pregrupisavanje snaga i sukcesivno ih uvoditi u borbena dejstva, i drugo - u borbu protiv ustanika maksimalno angažovati Albance.

Na ustaničku teritoriju ubrzo su stigli austrougarski pukovi sa Soče, iz Rumunije i Italije, bugarske regimente sa Solunskog fronta i jedan deo žandarmerije iz Bosne.

Prema istraživanjima akademika Andreja Mitrovića, Bugari su najhitnije, do 7. marta, koncentrisali 15 i po bataljona sa 22 mitraljeza i 28 topova. Austrijanci su prikupili sve ono što su mogli u tom trenutku. Od ukupno 16 poternih četa, 12 su poslali prema Toplici.

Austrougarska vrhovna komanda je sa fronta na Soči povukla i poslala u Toplicu 102. pešadijski puk, jednu brdsku bateriju, 3. graničarski lovački bataljon, jedan bataljon landšturma i jedan oklopni voz. Iz Bosne je povučen jedan žandarmerijski bataljon. Nemci su već imali jedan bataljon iz Vranja, a sa Solunskog fronta povukli su još jedan bataljon kao i jednu četu za obezbeđenje pruga. Svoje usluge ponudio je albanski prvak Hasan Priština, angažujući svoje žandarme da udare Srbe s leđa.

Okosnicu bugarskih snaga činili su 25. dragomanski puk i 1, 10. i 11. opolčenski puk. Sa Solunskog fronta povučena je i jedna eskadrila aviona, koja je bila stacionirana u Nišu i aktivno učestvovala u gušenju ustanka.

Na ustaničku slobodnu teritoriju koju je branilo oko 13.000 uglavnom slabo naoružanih boraca pripremala se da krene sila od oko 30.000 odlično naoružanih vojnika, uz podršku artiljerije i avijacije.

Protiv takve sile ustanici nisu imali nikakvog izgleda.

Iako je okupator relativno brzo zauzeo slobodne teritorije u Toplici, Kosanici i Jablanici ustanici se nisu predali niti pomirili sa novonastalim stanjem. Posebno četnici pod komandom vojvode Koste Vojinovića, čiji je Ibarsko-kopaonički odred i u vreme najveće krize rastao. Njemu prilaze borci, četovođe ali i cele jedinice: vojvoda pop Mita komita sa svojim sastavom, Mašan Stojović sa Pasjačkom četom i drugi.

I pored sve nepovoljnijih okolnosti Vojinović ne prekida borbe na Kopaoniku i oko Brusa, želeći da proširi sukobe na teritoriji koju uporno drže Austrijanci. On stalno kontaktira sa svojim glavnim uzdanicama: Ćamiloviću javlja da je došao u Žarevo i od njega traži izveštaj o situaciji; Jevremu Dimitrijeviću naglašava da istraje i da su Austrijanci već propali; Kosti Vučkoviću poručuje da se Brus po svaku cenu mora zauzeti „još noćas ili sutra u zoru“. Iz svakog izveštaja jasno se uočava prevelik optimizam Koste Vojinovića i njegovih boraca. Međutim okolnosti su sasvim drugačije.

Akcija koju je organizovao potpukovnik Jarmija počela je koncentričnim nastupanjem okupatorskih snaga iz više pravaca ali nije dala nikakvih rezultata. Austrijski vojnici su bili toliko fizički iscrpeni, da su bili „skoro nesposobni za svaku borbu“. Kapetan Farkaš javlja da je samo 24. marta izvršio 107 streljanja - verovatno nad seljacima koje je proglasio za komite. Izgorela su sela Sagonjevo, Seoce, Blaževo, Belo Polje, Iričići, Kaliminci.

Prema podacima tajne arhive krajskomande u Kruševcu, čim je početkom aprila prošla prva racija, Vojinović se pojavio u selu Sagonjevu. Delovi njegovog odreda držali su položaje na sagonjevskoj Crnoj čuki, a manje jedinice su bile u Merćezu, Selovi i Žuću. Prema podacima austrijske obaveštajne službe, on je tada imao 200 dobro naoružanih komita (po nekima 300).

Odred mu je bio vrlo dobro organizovan. U tom kraju se zadržao nekoliko dana i 7. aprila je tražio veće količine brašna. Izdao je i proglas stanovništvu da se u roku od tri dana svi za borbu sposobni muškarci, moraju javiti u njegov odred.

Vojinović se 10. aprila pod borbom povlači od Sagonjeva preko Crne čuke prema Požaru. Bugarske trupe nastupaju za njim sa topovima i mitraljezima. Jedanaestog aprila se javlja da su te trupe prešle Požar, a da se Vojinović povlači u pravcu Župe.

Trinaestog aprila zabeleženo je da se Vojinović povlači kod sela Rataja blizu Aleksandrovca. U Krivoj Reci na Kopaoniku 18. u zoru potpuno ga opkoljava jedna četa Rupčićevog žandarmerijskog bataljona jačine 350 boraca. Prema izveštaju komandira te čete, kada je borba počela, on je čuo samo nečiju komandu: „Juriš. Svi na noževe!“ Tako su komite probile blokadu i izvukle se bez ikakvih gubitaka, a napadači su mogli samo da ih prebroje - 40 boraca među kojima i 2 žene.

Bugari ga 19. aprila opkoljavaju kod sela Žareva, ali se Vojinović pod borbom probija u pravcu sela Batote. Kombinovane okupatorske snage od Brusa, Blaca i sela Zlatara opkoljavaju, 22. aprila Vojinovića kod manastira Strmca, no on se i odatle probija. Potom se Vojinović prebacio u Toplicu, na bugarsku teritoriju.

(Nastaviće se)