Krvavi pir nad narodom

BORBENE snage vojvode Koste Vojinovića, u izmenjenim uslovima, striktno se držeći četničkog načina ratovanja, nastavljaju da vode neprekidne borbe sa promenljivim uspehom. Okupator, uporedo s progonom glavnog vođe ustanka, sprovodi krvavi pir osvete nad stanovništvom. U svirepom obračunu sa srpskim življem, prema podacima Anketne komisije, formirane u Narodnoj skupštini posle Prvog svetskog rata, stradalo je oko 20.000 ljudi i popaljeno oko 50.000 kuća.

Neprijatelj uništava nedužni narod ali četničku borbu ne može da zatre: u izveštaju višoj istanci austrijski baron Kun priznaje „... sve pobunjeničke vođe uspele su da se sakriju na bezbedna mesta...“

Bugarska komanda u jednom svom dokumentu, takođe, konstatuje: „Nijedan od njihovih viđenijih ljudi i organizatora do sada nije uhvaćen“.

Svoju vitalnost i odlučnost odred vojvode Vojinovića naročito je pokazao u bici na brdu Kaljaja, blizu sela Grgura. Na tom ispresecanom zemljištu dve bugarske čete, sa dva topa i dva mitraljeza opkolile su njegove borce i čitav dan pokušavale da ih unište. I pored nadmoćnosti neprijatelja, četnici su se odlično branili i naneli mu ozbiljne gubitke.

Bila je to jedna od najznačajnijih bitaka četnika vojvode Koste Vojinovića protiv bugarskih snaga nakon gušenja ustanka u Toplici i Jablanici.

Bugarska komanda nezadovoljna učinkom svojih snaga, krajem maja, ponovo konstatuje: „U bugarskom području mir nije u potpunosti uspostavljen... ustanički pokret ponovo je oživeo u poređenju sa martovskim pokretom, koji je bio u velikom stilu, razlika je u tome što se mi danas suočavamo sa rasutim manevarskim četama“.

Zato komandant Moravsko vojno-inspekcijske oblasti pukovnik Darvingov, stari bugarski komita u Makedoniji, 16. jula 1917. godine, objavljuje naredbu o promeni taktike u borbi protiv srpskih četnika. Naredba sadrži i uputstvo pukovnika Tasova o formiranju i dejstvu „kontračeta“, čiju okosnicu sačinjavaju bugarske komite sa iskustvom iz ratovanja u Makedoniji.

Kontračete su bile manje jedinice od 50 ljudi, dobro naoružane i opremljene za samostalna dejstva na teškom terenu po više nedelja, bez kontakta sa komandom. Na čelu je bio iskusni komitski vojvoda. Njihov zadatak je bio „da gone sasvim određenu srpsku četu danima, nedeljama i mesecima, sve dok je ne unište“.

Bugari su u tom cilju doveli 64 bugarske komitske čete. Na prostoru Jablanice i Toplice razmileli su se bugarski „planinski vodovi“ koji su predvodili vojvode: Krum Zoograf, Tane Nikolov, Peta Rozov, Todor Orovčanin, Ičko Dmitrov, Mihajlo Undazov, Slavčo Pirčev, Tančo Stojanov, Trajko Pavlov, Nikola Gramašev, Hristo Cvetov, Velko Mandračev i drugi.

I Austrijanci su pribegli istoj taktici. Za likvidiranje Vojinovićevih četnika formirali su poterni puk, koji se sastojao od žandarmerijskog bataljona „S“, bosanskohercegovačkog bataljona, jednog dragonskog eskadrona, jedne brdske baterije i dve čete pod komandom Derviš-bega. Dejstvo tih snaga bilo je koncentrisano od 18. jula prema Jastrepcu i Kopaoniku.

Okupatorske mobilne i uvežbane snage danima tragaju za Vojinovićem, ali su on i njegovi borci neuhvatljivi i za Bugare i Austrijance. Po brdima i selima jure ih vojnici, dobrovoljci vrbovani od neprijatelja i narodni izdajnici, koji su prešli na okupatorsku stranu. Znajući za potere, Kosta Vojinović, prema navodima austrijskog pukovnika Kerhnave, odgovara: „Ja ne dozvoljavam da me Austrijanci jure okolo ko zeca. Radije ću sam da napadam“. I napadao je: odlučno, smelo i uspešno.

Austrijanci shvataju da besomučna jurnjava za četničkim vojvodom ne daje rezultate pa, nemajući drugog izlaza, pokreću prepisku s Vojinovićem nudeći mu „časne“ uslove za predaju. Za pokretanje prepiske, po ovlašćenju Generalnog guvernera, bio je zadužen zapovednik Kosovske Mitrovice.

Vojinović je pismo primio 15. aprila 1917. godine na Goču od delovođe opštine Stanišinci. U njemu okupator naglašava: „Vama i svim Vašim ljudima osiguravam i jemčim za život ako mi se najdalje do 20. aprila 1917. po novom u 8 čas. uveče u Mitrovici osobeno prijavite. Mi ćemo sa Vama isključivo kao sa političkim protivnicima postupati i kao takve po mogućstvu najblaže kazniti, stavljajući Vam u izgled i pomilovanje. Sve ovo zajemčujem Vam mojom oficirskom čašću kao i vlašću koju kao cesarski i kraljevski okružni zapovednik od Njegovog Veličanstva posedujem. - Krajskomandant“

Istog dana vojvoda Kosta Vojinović šalje odgovor:

„Primio sam Vaše pismo od 11 aprila i na isto Vam sledeće odgovaram:

I. - Kao časnom čoveku - oficiru srpskom i vojvodi komitskom koji je svome kralju i otadžbini položio zakletvu na vernost ne dolikuje mi predati se ženski.

II. - Ja verujem vašoj časnoj oficirskoj reči koja treba da je svetinja za svakoga poštenoga čoveka ali pretpostavite sebe u mome položaju.

III. - Ne mogući više mirno gledati kako Arnauti, tolerirani od vaših vlasti, ubijaju, pljačkaju i siluju ženski svet nezaštićen, u našoj od Vas privremeno-zaposednutoj otadžbini odskočio sam pre godinu dana u goru i da iz nje sa ostalim mojim četnicima sprečim zlo koje se bilo i u bugarskoj teritoriji jako razvilo. I, blagodareći Bogu, rad moj imao je i uspeha, koji su bili u poslednje vreme dostigli vrhunac koji su i Vama i Bugarima i celome svetu dobro poznati. Mnoge potere za mnom od strane Vaše i bugarske vojske ostale su bez uspeha kao i ucene i mnoge će još ostati.

(Nastaviće se)