Ne brinem za svoj život

KOSTA Vojinović nastavlja u pismu austrijskom komandantu: „Sve što sam dobra imao Vi ste mi ga oduzeli u sporazumu sa Turcima. Moguće da Vam nije poznato, gospodine komandante, da sam oštećen samo od tamošnje opštine i Vaše vojske prilikom vašeg ulaska u Mitrovicu na 100.000 dinara, to Vam celo građanstvo može posvedočiti kao i bivši okružni komandant, potpukovnik Volg kome je to bilo dostavljeno.

Oca starog i bolesnog oterali ste mi u ropstvo, ostavljenog polumrtvog od velikog boja, majku, bratića i sestru pohapsili ste, kuću mi raskućili pa zašto ja da živim? Prema svakom vašem uhvaćenom oficiru i vojniku bio sam tolerantan i čovečan zašto vam masu primera mogu navesti. Kad sam masu vaših vojnika i oficira pa i lekara doktora Carićevića iz Novoga Pazara poštedeo.

Predavati vam se neću nikada živ, samo mogu mrtav, a ako mi budete ispunili donje uslove, daću vam časnu oficirsku reč da od dana ispunjenja neće ni jedna od vašeg žandarma ili vojnika glava zaboleti od strane moje kao i sviju mojih ljudi i ustanika.

Uslovi sledeći:

1. - Da mi se otac pusti iz ropstva i mati, sestra i brat iz apsa.

2. - Da mi se nadoknadi ošteta od 100.000 dinara.

3. - Da mi se izda objava da mogu sa oružjem ići gde hoću.

4. - Da mi se život osigura od strane Guvernemana kao i svima mojim četnicima i ustanicima, da im se dozvoli da mogu kod svojih kuća mirno živeti kao i da ne mogu biti internirani.

U protivnom podići ću ustanak i u Šumadiji, Studenici, Rudniku gde sam već pošao i neka vas ne iznenadi sudbina tamošnjih dana koju su Bugari doživeli.

Prilog: moja slika“.

Od krajskomande u Kruševcu, 20. aprila 1917, Vojinović je dobio odgovor:

„Komitskom vođi Kosti Vojinoviću - Kosovcu

U okolini Kriva Reka - Vlajkovci

Na vaše pismo br. 125 od 2. aprila (po starom kalendaru), koje sam primio 16. aprila, došao je od cesarskih u kraljevskog austrijskog vojnog generalnog guvernmenta za zaposednute zemlje Srbije sledeći odgovor odnosno odluka koja vam se daje doslovno na znanje i to:

Cesarski i kraljevski vojni generalni guvernment se sa neprijateljem bez najviše zapovesti ne pogađa. Vojni i generalni guvernment poštuje i priznaje u Kosti Vojinoviću neprijateljskog oficira i u njegovim neposrednim drugovima neprijateljske vojnike. Ako se Kosta Vojinović pouzdava u vojničko viteštvo cesarsko i kraljevsko neka se bezuslovno preda.

Vojni generalni guvernment u Srbiji“.

Istoga dana Vojinović odgovara i na ovo pismo i naglašava:

„Samo u tom slučaju ako Guvernment ispuni uslove prema pismu br. 125 od 15. aprila ove godine, pristaću da raspustim čete i da nastanem da se ubuduće ni jedan nemio slučaj - sukob ne desi, niti makakav ustanak.

U tom bi slučaju mogli svu vojsku sa granice Bugarske povući i posadu svesti na minimum; u protivnom samo možete posvednevno uzalud vojsku gubiti bez da ma kakav cilj postignete, što Vam kao primer može poslužiti poslednji događaj od 6. aprila tekuće godine, po starom koji se desio u Krivoj Reci“.

Vojinović je 27. aprila dobio pismo od komandira Treće čete poternog bataljona, kapetana Geroča, u kome mu ovaj javlja:

„1. - Vreme za predaju produžava se do 10. maja te će svaki pojedinac biti primljen kao redovni srpski vojnik i sa njim će se lepo postupati.

U slučaju predaje do ovog vremena:

1. - Biće rodbina Koste Vojinovića na slobodu u rodni kraj puštena.

2. - Sa Kostom Vojinovićem postupiće se kao sa srpskim oficirom te će mu se dozvoliti slobodno kretanje na području cesarskog i kraljevskog zemljišta“.

Geroč još jednom poziva Vojinovića i njegove ljude da u cilju predaje pođu u pravcu Ravnih Njiva, a on im garantuje život.

Na pismu se potpisao i bugarski poručnik Danev, sa napomenom: „I od strane bugarskih vlasti i mene lično garantuje vam se život i sloboda. Molim odgovorite“.

Istoga dana Vojinović odgovara obojici. Pismo Gereču, u izvodima glasi:

„Predati se ni u kom slučaju neću živ, već samo mrtav. Časnom srpskom oficiru ne dolikuje predati se ženski. Onda najmanje brinem za moj život kada su u pitanju životi hiljadama moje braće jer sam ga žrtvovao za svoj rod. Produživanje roka predaje izlišno je. Samo u tom slučaju mogu rasturiti čete ako se budu svi uslovi ispunili prema mojim ranijim pismima“.

Vojinović dalje kaže: „Nisam ja vođa razbojničke bande koji se napljačkao para pa se predaje da pomoću istih život spase, već sam ja srpski oficir koji je pozvan da noću i danju bdi nad svojim narodom i upućuje isti da ne zaboravi svoju narodnost, veru i otadžbinu. Za svoju rodbinu ne brinem i radujem se što stradam za svoju otadžbinu“.

I u pismu poručniku Danevu, Vojinović ponavlja da se neće predati živ, a onda za Bugare kaže da su se poneli kao varvari i nehrišćani, da nisu ubijali vojnike već žene i decu. „Imajte na umu da je svetski rat i da se ne zna šta vašu otadžbinu sutra čeka“.

Na kraju postavlja uslove pod kojima bi, eventualno, rasturio svoje čete:

„1. - Da mi se izda objava od Vrhovne komande bugarskog carstva da mogu slobodno živeti na bugarskoj teritoriji i gde želim bez da se predajem. U tom bih slučaju nastojao da se više ne desi ni jedan sukob i da sve iz šume vrate kućama.

2. - Svim mojim četnicima da se izda objava da mogu živeti mirno kod kuća i da im se život zagarantuje kod vaše Vrhovne komande.

  - Da mi se isplati 40.000 dinara koliko sam oštećen od Vaše vojske“.

(Nastaviće se)