U kralju traže spasioca

KOSTA Vojinović je 6. maja uputio još jedno pismo bugarskom komandantu Blaževa u kome mu saopštava:

„Na pitanja zašto ne odoh na front odgovaram vam da sam i na njemu bio i opet ću biti sve dotle dokle jednog vašeg vojnika bude bilo u mojoj otadžbini. Kakva suprotnost kod dva bratska naroda: dok mi dolazimo u vašu zemlju da se bratimimo i prolivamo našu dragocenu krv za vašu slobodu kod Jedrena da bi oslobodili svoju braću - nebraću od turskog zavojevača, vi posle kratkog vremena upadoste mučki u našu otadžbinu da nas vašim robovima učinite, da palite, ubijate, silujete i vršite mnoga nedela, što ni Tatari nisu u svoje vreme radili.

Ja ne palim, ne pljačkam, ne obeščašćujem, već sam sa puškom u ruci. I najzad, opominjem izdajnike i sve one koji su sa našim krvnim neprijateljem, - a to ste vi i Austrija - i koji upropašćavaju svoju braću, da znaju da će Vojinović i njima stati nogom za vrat, kao i dosada što je mnogima stao“.

Iz celokupne prepiske jasno se vidi da Kosta Vojinović nijednog momenta nije razmišljao o predaji niti da iz toga za sebe izvuče neku korist.

Austrijance je naročito zabrinjavalo to što je Vojinović uvek uspevao da održi čvrstu disciplinu i visok moral svojih boraca, i što je „odred odlično organizovao i svojim ljudima po cenu smrtne kazne zabranio svako razbojništvo i pljačku“.

Austrijanci su na razne načine pokušavali da uhvate Vojinovića i razbiju njegov odred. Kad nisu uspeli borbom raspisali su poternicu sa velikom nagradom onom ko uhvati vojvodu ili živog četnika. Tako su 20. maja raspisali nagradu od 1.000 kruna za svakog uhvaćenog komitu, za mrtvog 500, a za svakog jataka 200 kruna. Vojinović je bio ucenjen sa 40.000 kruna.

Ni ta ucena nije urodila plodom. To potvrđuje i akt kruševačke krajskomande, od 7. jula 1917: „ali do danas se nije desio ni jedan jedini slučaj da je koji Srbin predao vlastima nekog bandita ili da nam je pružio pomoć da bi dobio tu nagradu“.

Shvatajući da je stanje krajnje ozbiljno i da preti potpuno uništenje naroda, jer masovno strada, vojvoda Kosta Vojinović Kosovac, 23. jula 1917. godine, u selu Viča, održava sastanak sa 100 četnika, kome ne prisustvuje vojvoda Kosta Pećanac. Nakon rasprave doneta je odluka o slanju ustaničke delegacije na Solunski front sa izveštajem za Vrhovnu komandu.

Vojvoda Vojinović je sa saradnicima sastavio izveštaj u kome opisuje zločinačka zverstva okupatora na teritoriji Toplice i Jablanice, narodne motive za podizanje ustanka, stanje na terenu, svoj lični stav i preporučuje mere za poboljšanje uz neophodnu pomoć Vrhovne komande srpske vojske.

U izveštaju vojvoda Vojinović, sem ostalog navodi: „Da bih ovom predstojećem zlu stao unekoliko na put i da bih naš narod unekoliko sprečio da ne srlja besvesno u očiglednu propast optužujući jedni druge - čime bi svesrdno poslužio neprijatelju da dođe do potrebnog cilja - poveo sam se idejom da, iako pod najtežim okolnostima, organizujem komitsku četu i da gerilskim četovanjem ubedim narod da Srbija nije zauvek propala, da će ona još veća biti, da se za našu pravednu ideju danas najveće carevine bore...“

U daljem tekstu on objašnjava 25-dnevnu ustaničku borbu, a potom i slom ustanka pred mnogo nadmoćnijom okupatorskom silom. Zatim dodaje: „Narod je počeo gubiti svaku nadu i, mada čuje topovske pucnje sa fronta, veli: bar je kralj mogao aeroplanom poslati neka pisma da vidimo šta se radi i šta će biti od nas...“

Na kraju izveštaja vojvoda Kosta Vojinović upozorava i traži: „Ako srpska Vrhovna komanda želi povesti računa o srpskom narodu koji sada pati ovamo i koji još u njoj i u nama gleda spasioce, onda neka jedino izvoli ispuniti ova neophodna, potrebna naša traženja:

1. Da odmah otpočnu aeroplanima u masi razbacivati po selima i svim mestima agitacione plakate u korist Srbije i četnika;

2. Da se jedan od g. g. oficira ispošalje aeroplanom na mesto koje budem označio da isti donese izvesnu sumu novaca da se pomognu familije onih koji se danas tamo i ovamo bore, kao i seljaci koji su postradali i familije činovnika. Da se od iste sume izdrže čete koje svakodnevno rastu da se podigne ugled i moral u narodu i kod četnika;

3. Da se aeroplanom ispošalje jedan spreman hirurg i lekovi, kao i zavoji i materijal;

4. Da se putem kanala kroz Albaniju ispošalje jedna četa dobrovoljaca iz svih krajeva sa oružjem i municijom radi uverenja naroda i vršenja agitacije;

5. Da nam se dadu instrukcije o daljem radu kao i znakovi aeroplana.

Samo pod ovim uslovima moći će se spasti naš narod konačne propasti i organizovati u većem broju kao i odsudni udar zadati neprijatelju prilikom odstupanja. U tom bi slučaju i Arnauti sa kojima vodimo pregovore prišli k nama. A u protivnom će se naš narod pod Austrijom potpuno pokatoličiti i postaće najveći austrofili - a narod pod Bugarskom postati bolji Bugari nego oni u Sofiji“.

U potpisu: Komandant Ibarsko-kopaoničkog odreda komitski vojvoda - rez. potporučnik Kosta Jov. Vojinović-Kosovac.

U odsustvu ostalih vojvoda, saglasan sa izveštajem i radom: komitski vojvoda Dimitrije Dimitrijević, sveštenik.

Tako pripremljen izveštaj trebalo je da uruči delegacija: pop Dimitrije Dimitrijević, Aleksandar Piper, Ratko Stefanović, Grk Petar Pikula, Proka Planić, Vlajko Vladisavljević i Vlastimir Vuković.

(Nastaviće se)