Presuda poslednjim metkom

U PUŠKARANjU s Bugarima u selu Lazarevcu, gde se skrivao uz pomoć Vučka Pantića, Kosta Vojinović je izgubio konja, što mu je znatno otežalo kretanje. Umesto štake koristio je pušku. Za svoje skrovište ponovo bira selo Trmku, 10-15 kilometara zapadno od Kuršumlije. Tu je u dnevnik zapisao:

"Dvadeset šesti novembar. Danas proslavljam moje krsno ime - Prepodobnog Sv. Đorđa Alimpija. Zasada se ograničih na zemunice pošto je sneg pao."

Bugari pripremaju poslednju ofanzivu, koja će doći glave poslednjem srpskom ratniku i vojvodi Topličkog ustanka. Komandant Moravske oblasti general Nerezov šalje 18. novembra zapovest: komandantu Drugog brigadnog okupacionog rejona u kojoj naređuje da se 8. decembra otpočne sa sistematskim i stalnim gonjenjem komitskih četa sve do njihovog konačnog istrebljenja. Taj rejon je nazvan rejonom usiljenog dejstva. U toj akciji učestvovalo je, pored postojećih 11 kontračeta, još sedam komitskih kontračeta.

Da bi uništili Vojinovića, i Austrijanci su preduzimali razne mere. Tako su, na primer, 17. oktobra 1917. obrazovali specijalni lovački puk tako što je svaka krajskomanda u Srbiji izdvojila po 26 dobrovoljaca. Puk je brojio oko 500 dobro naoružanih vojnika, koji su morali znati srpski jezik.

Puk je, međutim, ubrzo rasformiran, jer prema zvaničnom saopštenju, "nije pokazao nikakve naročite uspehe. Za sve vreme samo se jednom sukobio sa banditima, i to noću - bilo je pucnjave sa obe strane, ali bez gubitaka. Razbojnici sa vrlo velikom pažnjom i opreznošću vrše svoj zadatak, a teren je loš i pomoć stanovništva velika te su u stanju da svaki sukob izbegnu".

Aleksandar Deroko piše: "Vodeći borbe iz dana u dan, izvlačeći svoj odred iz beznadežnih situacija i probijajući se kroz zamke i zasede koje mu je neprijatelj postavljao, Vojinović bi najzad ranjen. Teško ranjenog četnici su ga prenosili dalje i krili, dok najzad, decembra 1917, ne bi opkoljen kod sela Grgura u Topličkom okrugu. Borio se do pretposlednjeg metka, a poslednji je namenio sebi održavajući reč da živ pasti neprijatelju u ruke neće. Tako završi ovaj junak bez straha i mane. Nije mu bilo suđeno da pričeka još devet meseci pa da vidi san svoga života ostvaren. Bugarska četa koja ga je opkolila u poslednjoj borbi nagrađena je sa 90.000 leva."

U dokumentu koji je Milivoje Perović pronašao u bugarskoj arhivi se kaže: "Videći besmislenost svoje borbe i štete za narod četnici koji su se sami predali, gonili su svoje drugove što su još ostali u šumi. Na primer, Jelić, Koprivica, Evgenije Cvetković, Čupić, Nika Kuštrimović, Ica Kalajija, Rade Vlahović i mnogi drugi viđeni četovođe. Čak je i stanovništvo uzelo velikog učešća u gonjenju preostalih četnika. U Prokuplju je obrazovan komitet za hvatanje Pećanca, a u mnogim selima obrazovane su kontračete za gonjenje četnika. Vojinović je bio otkriven i ubijen kod sela Grgura od dve takve seoske kontračete, a pre toga bio je ranjen kod sela Sudimlja baš pomoću svojih bivših četnika koji su najbolje otkrivali mesta njegovog kretanja i boravka."

Poslednje odredište usamljenom i ranjenom Kosti Vojinoviću bila je stara vodenica na potoku pored sela Grgura. Tu je vojvoda Kosta Vojinović Kosovac presudio sam sebi.

Kada je okupator ušao u vodenicu, našao je beživotno tele velikog srpskog vojvode i na parčetu isprljanog papira njegovu poslednju želju: da ga sahrane na mestu pogibije.

Neprijatelj mu je želju ispunio, ali tek pošto su njegovo telo svima pokazali u Kuršumliji. Sahranjen je u jednoj jaruzi pored vodenice.

Po završetku Prvog svetskog rata, rezervni poručnik Vukoje Todorović, Vojinovićev bliži rođak po majci, pokupio je njegove posmrtne ostatke i dostojno ih sahranio na groblju pored grgurske crkve. Kosti velikog vojvode i njegovih drugova, uz sve počasti, sahranjeni su u parku pored grgurske crkve, 1940. godine. Tu je srpskom vojskovođi podignut spomenik kakav dolikuje borcu za slobodu, rad akademskog vajara Rista Stijovića.

(Kraj)