Humano srce devojačko

OD najstarijih vremena do danas, u srpskoj narodnoj tradiciji, postoje brojni i raznovrsni primeri samožrtvovanja. Posebno su snažni ženski likovi nastali za vreme borbe sa Turcima, kao što su Majka Jugovića, carica Milica, Majka Jevrosima, a među njima značajno mesto zauzima Kosovka devojka. „Saznala sam za mnoge žrtve utkane u odbranu Kosova. Evo još jedne žrtve, još jednog davanja. Kosovka devojka je ostavila na tom polju svoju dobrotu, svoju humanost, pa i svoje devojačko srce“, zapisala je Saša Božović.

Lik Kosovke devojke iznedrila je epska narodna poezija, a istoimena narodna pesma ispevana je neposredno posle Kosovske bitke. Predstavlja jednu od naših najlepših i najomiljenijih narodnih pesama, pa iako spada u epsku poeziju, svojim dubokim emocijama i tananim lirskim osećanjima sadrži i osobine lirske pesme. Živela je u narodu i usmeno se prenosila sa generacije na generaciju sve do 19. veka. U sadašnjem obliku zabeležena je 1817. godine.

Slučaj ili sudbina hteli su da je stihove o Kosovki devojci Vuku Karadžiću ispevala žena koja je pevala uz gusle. Slepa žena iz Grgurevaca peva: Propast carstva srpskog, Obretenije glave cara Lazara, Kosovka devojka i Marko Kraljević ukida svadbarinu.

Možda je ona u bližoj ili daljoj prošlosti glasila i drugačije ili je imala više varijanti. Ali, u sadašnjoj pisanoj formi prisutna je u srpskom narodu skoro puna dva veka.

„Samo zahvaljujući bronzanoj čvrstoći svoje savremene forme, Kosovka devojka mogla je da odoli vremenima. Ona se ponavljala kao Očenaš, sa razumevanjem i bez razumevanja, ali tačno, stih po stih. Zaista, samo srećni slučaj odredio je sudbinu velike pesme: bezimena slepa guslarka, kao personifikacija Odjeka diktira stihove na hartiju pesnikovog đakona“, podseća Svetozar Radojčić.

Kosovka devojka predstavlja idealizovani tip srpske devojke, koja posle kosovske tragedije vida rane i previja ranjene junake. U teškim trenucima posle sloma Srpske države, sudbinski se poistovetila sa svojim narodom, deleći sa njim tešku sudbinu gubitka slobode.

„Kosovka devojka hodi Kosovom sa ibrikom u ruci, sa željom da napoji, da ublaži rane i pomogne bolnom čoveku. Kosovo polje, kosovski boj i kosovski junaci dobili su njenim likom još jednu novu vrednost. Sa njom je nad Kosovskim poljem zasijala još jedna svetlost. Moralo je i mrtvim junacima biti lakše kad ih oplakuje tako čisto devojačko srce. Kosovka devojka i kosovski božuri dali su na tom prostoru nešto novo što i najkrvaviji boj pretvara u poeziju, a istoriji srpskog naroda daruju najsvetlije stranice, stranice uzora i ponosa što smo njihovi potomci“, iz zapisa Saše Božović.

Predstavlja i simbol neviđene patnje i bola, zbog propasti srpske, ali i narodnog dostojanstva i ponosa u teškom momentu srpske istorije. „Pesnik se setio plemenitosti naše devojke. Nju izvodi po svršenoj bici na bojište da napoji i previje ranjenike, ona, Kosovka devojka. Sve je Kosovsko. Sve je sad vezano za mesto na kome je bio veliki poraz narodni. I od tada pa kroz vekove, to će biti sveto, to ime Kosova“, piše Darinka Stojanović u Antologiji narodnog pesništva.

Oličenje je ne samo neizmerne dobrote i milosrđa, nego i moralne čistote i plemenitosti. „Ona je ranjenim junacima rasutim po Kosovu darivala ne samo lađanu vodicu, hleba bjeloga i vina crvenog, nego im je poklonila i svoju čistotu obasjanu humanošću i dobrotom. Ona pomaže ranjenim junacima. Ona im blaži muke“, podseća Saša Božović.

Ona nikoga ne krivi za svoju tužnu sudbinu i sudbinu svoga naroda, sa kojim duboko i iskreno saoseća. Ona to čini smerno i požrtvovano, u skladu sa strogim etičkim načelima toga vremena. „Ona nikoga ne optužuje i ne usuđuje se da to učini, jer bi udarila na božiju odluku i zakone viteštva, ona žali sebe i oplakuje svoju zlu sudbinu, primajući na sebe odgovornost. Niko nije kriv već prokletstvo sudbine. Uvek se u ovakvoj velikoj tragediji desi neko zlo protivno razumu, zakonima i veri“, piše Svetozar Radojčić.

Pojava Kosovke devojke na poprištu bitke nema samo humanu misiju, u cilju previjanja i negovanja ranjenih junaka. Ona ima i obredni i kultni karakter, dobija i atribute duhovnosti. „Pevač je hotimično ili ne pojačao svečani obredni karakter čitave pesme time što devojka na polju među ranjenicima čini isto što je i sveštenik činio pre bitke, u crkvi. Ona ranjenicima u agoniji daje hleb i vino, još jednu pričest kako se izrekom i kaže: ‘pričešćuje vinom crvenijem’. Analogija može biti nenamerna, ali ne može biti slučajna, niti bez dubljeg značenja. I dok pričešćuje junake vinom, njeni rukavi postaju krvavi, kao da se na licu mesta, na sveštenom polju, događa pretvaranje vina iz zlatnih kondira u krv koja se izliva iz mnogobrojnih rana na telu junaka“, piše Miodrag Pavlović.

(Nastaviće se)