Rusi zapretili knjazu

CRNOGORSKI knjaz je dobio obaveštenje da se sprema atentat na njega i od jedne veoma sumnjive ličnosti, nekoga Miloša Živkovića, Srbina iz Like, koji se predstavljao kao novinar i često boravio na Cetinju i u Beogradu. Živković je obavestio crnogorskog ministra unutrašnjih poslova Jovana Plamenca da se u Beogradu vodi kampanja protiv knjaza Nikole i da se „ona diriguje sa veoma visokog mjesta“. Pritom je ukazao da postoji mogućnost osvete zbog procesa u Kolašinu i istakao da „nikada život gospodara nije bio u većoj opasnosti nego sada“.

Knjaz Nikola nije proveravao istinitost ovih informacija ni izvore iz kojih su poticale. On je, zaista, bio uznemiren, jer je sumnjao da će „oružje protiv njega“ podići najekstremniji Crnogorci koji su živeli u Srbiji. Zato je pozvao novog srpskog poslanika na Cetinju Todora Petkovića i ultimativno mu saopštio da crnogorski emigranti moraju da budu proterani iz Srbije.

Ton kojim je knjaz to izgovorio začudio je srpskog poslanika. On je u depeši svom ministarstvu doslovce preneo ovaj razgovor. Knjaz je povišenim tonom rekao: „Zvao sam Vas da Vam kažem da vako dalje ne može ići. Ili Pašić ili emigranti iz Srbije. Tamo su se rasprtili oni galioti (zlikovci) te svakog hvataju i bune protivu mene“.

Petković je smatrao da je Nikola, pominjući na ovaj način predsednika srpske vlade, prekršio diplomatske norme ponašanja, mešajući se u unutrašnju politiku Srbije. Saopštio je crnogorskom ministarstvu inostranih poslova da će tražiti od svoje vlade da ga u znak protesta povuče sa Cetinja.

U ceo slučaj se, međutim, umešao ruski poslanik Djačenko. On je na veoma odmeren način saopštio knjazu Nikoli da je ruska vlada zahtevala od njega da utiče na smirivanje tenzija između Beograda i Cetinja, a pošto nije uspeo u tome, on će se povući sa Cetinja kada i srpski poslanik.

To je u sporu između dve srpske države bila kap koja je prelila čašu. Crnogorska vlast bi se, možda, pomirila sa odlaskom srpskog poslanika, ali tako nešto nije mogla dopustiti kad je bio u pitanju ruski diplomatski predstavnik, pogotovo u trenutku kada je Rusija počela da isporučuje značajnu vojnu i novčanu pomoć Crnoj Gori.

Rizičnu situaciju najbolje je uočio tadašnji crnogorski ministar vojske brigadir Mitar Martinović. Pošto je u to vreme smatran za „stub režima“, Martinović je veoma otvoreno i energično saopštio Nikoli da se politika prema Srbiji mora promeniti i da se mora „ići na popuštanje“. Pod njegovim uticajem, knjaz je postao mekši prema Beogradu, naročito u pogledu zahteva da se crnogorski emigranti proteraju iz Srbije. Više nije tražio da se svi proteraju, nego samo njih 25. Napravljen je spisak i poslat u Beograd.

U srpskoj vladi je nađeno kompromisno rešenje - umesto 25, biće proterano samo pet crnogorskih emigranata, među njima i dvojica najpoznatijih - Marko Daković i Jovan Đonović. Policija je, po nalogu vlade, postupila veoma pažljivo prema onima koji su predviđeni za proterivanje i oni nisu policijski sprovedeni na granicu nego su zamoljeni da to sami učine, kako bi na taj način, kako im je rečeno, doprineli poboljšanju odnosa sa njihovom „užom otadžbinom“. U ovom mučnom poslu, koji je morala da obavi beogradska policija, dobijena je pomoć od ruskog poslanstva. Svoj petorici proteranih izdati su pasoši Rusije, tako da su oni napustili Srbiju kao obični putnici i uputili se u Petrograd, Njujork, Beč i Solun.

Vlada je mislila da je na ovaj način najmudrije postupila. Mišljenje vlade, međutim, nije delila većina u srpskoj javnosti, pogotovo ne opozicione stranke. Reagovanje pojedinih političkih krugova bilo je veoma žestoko. Poslanik Srpske socijalističke stranke Triša Kaclerović podneo je Narodnoj skupštini interpelaciju u kojoj je rekao da je vlada učinila grubu grešku, jer je proterala crnogorske omladince „kao prave vagabunde, samo zato što nisu hteli da snose solidarnu odgovornost sa onom bestidnom politikom knjaza Nikole i njegovih perjanika koji vode Crnu Goru u ambis“. Na oštre Kaclerovićeve reči morao je da odgovori predsednik vlade Pašić, rečima: „da su proterivanje crnogorskih emigranata zahtevali interesi srpskog naroda i prijateljski odnosi Srbije i Crne Gore“.

Proterivanjem crnogorskih omladinaca stavljena je tačka na mučnu političku situaciju koju je izazvao „Kolašinski proces“. Knjaz Nikola je bio zadovoljan kada je dobio vest iz Beograda da su omladinci proterani, ali tog trenutka nije bio svestan kakve će to posledice imati po njega i njegov režim. To je najbolje uočio crnogorski istoričar Novica Rakočević:

„Presudom u Kolašinu i strijeljanjem petorice okrivljenih, knjaz Nikola je postigao suprotan efekat. Time je počinio grešku drastičniju od one u bombaškoj aferi. Očigledno je bilo da se on više ne može snaći u politici. On nije mogao, a ponekad nije ni htio, da shvati nove procese koji su nastajali u Crnoj Gori na početku vijeka, zato nije mogao ni da mijenja svoj stari način vladanja. Grčevito nastojeći da se sačuva autokratski način uprave, potkopavao je temelje ne samo svome autokratskom režimu nego i svojoj dinastiji“.

Mada se iz istorijske građe ne može tačno utvrditi kakva je bila uloga Sekule Drljevića u „Kolašinskom procesu“ i svemu onome što se u vezi s tim dešavalo u Crnoj Gori, može se pretpostaviti da on nije ostao politički neozleđen, jer ga četiri godine kasnije vidimo kao poslanika - opozicionara u crnogorskoj Narodnoj skupštini.

(Nastaviće se)