Strahovi kralja Nikole

EUFORIČNO raspoloženje u Srbiji nije zahvatilo srpsku vladu i njenog obazrivog predsednika Pašića. On je postupao vrlo oprezno, jer je znao da svaki pokušaj čvršćeg zbližavanja Srbije i Crne Gore izaziva, kako se govorilo, „smrtni strah“ kod kralja Nikole. Zbog toga Pašić nije hteo da prvi pokreće inicijativu ne samo o ujedinjenju, nego ni o uniji. Poslaniku Mijuškoviću je ovako objasnio:

„Srpska vlada ne može da prva izađe sa predlogom Crnoj Gori, jedino iz delikatnosti, da ne bi izgledalo da Srbija kao veća zemlja čini... neku presiju na Crnu Goru a drugo što ne zna kakav bi odziv takav predlog naišao kod kralja crnogorskog i što mi ne bismo radi bili ništa predložiti što ne bi odgovaralo dobroj volji kralja, jer smo uvereni da bez toga svaki sporazum ne bi vredio ništa, nego bi čak i štetan bio. Ako bi pak crnogorski kralj i vlada izišla sa nekim predlogom mi smo uvek gotovi da mu se najiskrenije odazovemo.“

Na Mijuškovićevo pitanje kako zamišlja taj predlog, Pašić je, opet prema Mijuškovićem izveštaju, odgovorio: „Potpunu ravnopravnost obe države i garanciju nezavisnosti obe dinastije.“ Jedini Pašićev uslov bio je: ako u Crnoj Gori zaista postoji raspoloženje za sklapanje unije, onda neka se kralj Nikola obrati pismeno kralju Petru I sa takvim predlogom. Ovaj stav je bio u potpunoj saglasnosti sa predlogom Sekule Drljevića, iznetim u Skupštini Crne Gore.

Crnogorski zvaničnici su potom počeli da vrše pritisak na kralja Nikolu da prihvati ponuđeno rešenje. Kako tvrde ljudi iz najbliže Nikoline okoline, on je sa velikim otporom dočekao sugestije svojih najbližih saradnika, ali je kasnije popustio i prihvatio da napiše pismo srpskom kralju Petru I, koje je datirano 2. marta 1914. godine:

„Vaše Veličanstvo, dragi brate i zete moj,

Posle tolikih stradanja, teškoća i muka našeg naroda, milošću Boga suđeno je nama da ga vidimo oslobođenog (posle Balkanskog rata) od turskog jarma, sretnog, ojačanog i oduševljenog bratskom ljubavlju. Neka je sada i vo vijeki slava i hvala Svevišnjem.

Da bi se tom narodu, punom dostojanstva, bar u nekoj meri moglo otplatiti za ono što je učinio, ja smatram, dragi moj brate, da je potrebno položiti čvrste osnove našem daljem zajedničkom poslu.

Bez odlaganja treba da se dogovorimo o nezavisnosti i ravnopravnosti naših država i dinastija, tačno opredeliti uzajamne obaveze u vojnim, diplomatskim i finansijskim stvarima.

Izvršenje ovog zadatka za vreme našeg života, dragi moj brate, poslužiće dobru i sreći Naroda, a nama će biti uteha pod stare dane.“

Kralj Nikola nije dugo čekao odgovor. Kralj Petar I je već 20. marta iste godine saopštio svome tastu da prihvata njegov predlog:

„Žurim da potvrdim prijem pisma Vašeg Veličanstva od 2. ovog meseca. Čitajući ga, ja sam osetio neizmernu radost, jer sam uvideo, da je briga o velikim interesima srpskog naroda nama zajednička. Razmišljajući o položaju Crne Gore i Srbije, posle naših slavnih ratova, posle kojih, blagodareći Gospodu Bogu i našim slavnim sinovima, ništa više nas ne deli, meni su i samom više puta dolazile misli, koje ste Vi izrazili. Zbog toga, dragi brate moj, neka Vam bude poznato, s kakvom dobrom voljom ja primam Vaš predlog o stvaranju čvrstih veza između naših zemalja. Isto tako kao i Vi, i ja sam uveren da će sličan bratski sporazum služiti najboljim temeljom srpskoj budućnosti i obezbeđenju našim naslednicima mirnog života, blagostanja i sačuvanja nasleđa u njihovim zemljama.

Uzdajući se u Boga, da će on pomoći Srbima da ostvare zadatak, sličan onom, koji je tako sretno završen u Nemačkoj, ja molim Vaše Visočanstvo da primite na znanje, da sam gotov da odredim svog delegata, koji bi zajednički sa Vašim delegatom rešio pitanje o našem sporazumu. Čim više bude koristi narodu od našeg ujedinjenja, tim više će izazvati kod drugih protivljenja. Zbog toga taj posao treba poveriti ne nekolicini delegata, no samo po jednom od svake strane“.

Pominjući Nemačku, kralj Petar je želeo da istakne da se zalaže za mnogo čvršće veze između Srbije i Crne Gore, nego kako zamišlja njegov tast, ali je ostavio da se o tome dogovore ovlašćeni delegati dve države.

Na sugestiju kralja Petra, za delegata sa srpske strane imenovan je Nikola Pašić, a sa crnogorske Lazar Mijušković. Delegatima je bilo naloženo da se pregovori vode u strogoj tajnosti jer su se obe strane plašile reagovanja Austrougarske.

Pregovori su vođeni u Beogradu, uz veliku podršku ruskog poslanika Nikolaja Hartviga. Zahvaljujući Hartvigu, koji je redovno izveštavao svoju vladu o ovom događaju, saznajemo da je rad na dokumentu o uniji uspešno završen u prvoj dekadi maja 1914. godine i da su se Pašić i Mijušković dogovorili o sledećem:

1) očuvanje dinastija i nezavisnosti; 2) ujedinjene vojske; 3) ostavljanje vrhovne komande svakom vladaocu nad trupama u svojoj zemlji; 4) osnivanje jednog opšteg generalštaba; 5) koordinacija spoljne politike i zavođenje zajedničkih predstavništava u inostranstvu za obe države; 6) izjednačenje sudskih i administrativnih ustanova; 7) finansijska, carinska, poštanska i telefonska unija.

Treba imati u vidu da je ovaj predlog sastavljen mesec dana pre izbijanja Prvog svetskog rata. Kao što se vidi, Nikola Pašić i Lazar Mijušković prihvatili su gotovo sve sugestije Sekule Drljevića iznete u Crnogorskoj skupštini 10. februara 1914. godine.

(Nastaviće se)