Kralj neće sa Srbijom!

IZNENAĐEN i razočaran ponašanjem svoga kralja, poslanik Lazar Mijušković se poverio ruskom kolegi na Cetinju - Girsu, a ovaj je o tome obavestio svoje ministarstvo:

„Svi Crnogorci, kao jedan čovek smatraju sporazum sa Srbima kao jedini izlaz iz teške situacije u koju su upali posle balkanskih ratova, ali to se ne može reći o kralju Nikoli, koji se sve više udaljava od Srbije“.

Kralj Nikola se, i posle razmene pisama, nije mogao osloboditi starog nepoverenja prema kralju Petru i Pašiću i, kako je Mijušković kazao Girsu, „ne prestaje da čini prepreke sporazumu“. Znajući za njegovo nepoverenje, Mijušković i srpska vlada su se dogovorili da u ugovor uđu samo one obaveze na koje kralj Nikola ne bi mogao činiti primedbe, a koje bi odobrila Rusija. „Kralj Nikola je svojim stavom pokazao da nije spreman da prihvati predloge iz Beograda, iako je za njih sam dao inicijativu“, izveštava Girs svoje ministarstvo.

Crnogorski istoričar Novica Rakočević u vezi s pregovorima koji su vođeni u Beogradu kaže:

„U pokretanju pitanja o odnosima sa Srbijom, u Crnoj Gori se na prvome mjestu polazilo od ondašnjeg shvatanja da su Crna Gora i Srbija dvije srpske države, a Crnogorci i Srbijanci jedan narod - srpski narod. Crnogorstvo se onda nije protivstavljalo srpstvu kao posebna nacionalnost, nego je samo označavalo posebnost u odnosu na ostale dijelove srpskog naroda. Kao što smo vidjeli, u Crnoj Gori je bila snažno prisutna tradicija da Crna Gora predstavlja kontinuitet srednjovjekovne srpske državne misli, srpske državnosti, i da je ona nasljednik srpske srednjovjekovne države. U vrijeme razgovora o uniji dinastičko pitanje je jedina unutrašnja prepreka njenom ostvarenju, a od spoljnopolitičkih Austro-Ugarska. Crnogorskom narodu je sasvim bilo jasno da bez tijesnog povezivanja sa Srbijom nijesu mogući ne samo njegov dalji privredni, kulturni i politički razvitak nego ni obezbjeđenje nezavisnosti“, zaključuje Rakočević.

Ugovor o srpsko-crnogorskoj uniji nije potpisan, jer je izbio Prvi svetski rat, ali diskusija o zbližavanju Srbije i Crne Gore nije prekinuta. Na vanrednoj sednici crnogorskog parlamenta, 1. avgusta 1914. godine, povodom objave rata Srbiji većina poslanika je bila patriotski i borbeno raspoložena i zahtevala je da se pritekne u pomoć bratskoj zemlji i da se objavi rat Austrougarskoj. Čuli su se ponovni zahtevi za „ujedinjenje sa srpskom braćom“.

Jedan od najvatrenijih govornika bio je Sekula Drljević, koji je apelovao ne samo za odbranu srpskog naroda nego i za njegovo ujedinjenje: „Sukobile su se dvije velike ideje. Jednu nosi Srbija, drugu Monarhija (Austrougarska). Sukobio se austrijski imperijalizam sa srpskom državnom idejom.... Monarhija ne napada samo Srbiju, već preko nje napada ujedinjenje srpskih zemalja u jednu srpsku državu. Ovo je, gospodo, početak konačnog svršetka austrougarske države, čiji je kraj najviši interes civilizacije. Žalim, samo, što pravo još nije stvorilo takvu odredbu, da objava rata Srbiji odmah povlači za sobom i objavu rata od strane Crne Gore. Ali obje su srpske kraljevine sada jedno, i crnogorski narod izvršiće svoju dužnost, žrtvujući sve za otadžbinu, za spas i ujedinjenje Srpstva“.

Ovim izlaganjem Drljević se približio ideji o ujedinjenju Srbije i Crne Gore, umesto unije.

Skupština je jednoglasno usvojila rezoluciju u kojoj se izražavala solidarnost sa Srbijom, a upućena su i pisma Skupštini u Beogradu i ruskoj Dumi, u kojima se ističe spremnost naroda u Crnoj Gori da se žrtvuje za odbranu srpstva. Na kraju sednice, poslanici su jednoglasno odlučili da se objavi rat Austrougarskoj.

Rat sa Austrougarskom počeo je pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari i crnogorske vojske kod Mojkovca, ali se ubrzo pokazalo da je odnos snaga toliko nepovoljan da je srpska vojska morala da napusti teritoriju svoje sopstvene zemlje, a crnogorska da kapitulira.

Veliki broj Crnogoraca bio je oteran u logore u Austriji a najviše interniraca bilo je u mestima Karlštajnu i Grosau. U logorima je vladala velika netrpeljivost između privrženika i protivnika crnogorske dinastije. To se naročito ispoljilo posle smrti kneza Mirka, sina kralja Nikole, koji je umro početkom 1918. godine u jednom sanatorijumu kraj Beča.

Kako se rat bližio kraju, a oslobođenje bilo sve izvesnije, logoraši su sa nestrpljenjem očekivali povratak u zemlju, ali su istovremeno bili u nedoumici da li će na prestolu još sedeti kralj Nikola.

Najagilnije vojne starešine su krajem avgusta 1918. godine organizovale zajednički sastanak predstavnika logoraša iz Karlštajna i Grosaua, na kome se ozbiljno razgovaralo o mogućim varijantama rešavanja „crnogorskog pitanja“. Učesnici sastanka su se složili da su u rešavanju ovog pitanja moguće dve opcije: prva podrazumeva „neometano i dobrovoljno“ spajanje Crne Gore i Srbije a posle toga ujedinjenje sa ostalim jugoslovenskim narodima. Druga opcija predviđa mogućnost zadržavanja kralja Nikole na vlasti. U tom slučaju „ujedinjenje se trebalo ostvariti borbom“.

Zbog toga je predloženo da se formira štab koji bi koordinirao borbene akcije. U štab je ušlo pet članova: Mihailo Ivanović, bivši ministar i narodni poslanik, Marko Daković, advokat, dr Nikola Škerović, profesor i narodni poslanik, Radovan Vukčević, sekretar suda. Interesantno je da je peti član štaba bio dr Sekula Drljević, tada veliki pobornik ujedinjenja.

(Nastaviće se)