Sa Venčaca na Lovćen

POLITIČKI krugovi u Beogradu kao i kraljev dvor su smatrali da su separatističke tendencije u Crnoj Gori uzele maha i da vlada ne preduzima potrebne mere da se to zlo spreči. Kralj Aleksandar, koji je dobro znao da u njegovim žilama teče i crnogorska krv (preko majke Zorke) bio je, kako je tvrdila njegova okolina, veoma neraspoložen i ljut kad je primio vest o neredima i pobuni na Cetinju. On je bio uveren da bi trebalo učiniti nešto odlučno kako bi se neki crnogorski krugovi uverili da u Srbiji ne postoji antagonizam prema jednorodnoj braći.

Slično su razmišljali i ljudi iz vrha Srpske pravoslavne crkve, uvereni da bi obnova Njegoševe kapele na Lovćenu bila u funkciji zbližavanja pravoslavne braće. Inicijativa za obnovu ovog kultnog mesta, potekla je od Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve nakon završetka Prvog svetskog rata. Kao što je poznato, u toku austrougarskog bombardovanja Lovćena 1916. bila je jako oštećena ova mala crkvica.

Prvi zadatak predsednika ovog odbora, kako u svojim sećanjima kaže patrijarh Gavrilo, bio je obraćanje kralju Aleksandru "da materijalno pomogne ovaj patriotski i istorijski čin". Kralj je odmah mitropolitu Gavrilu uputio sledeću poruku:

"Ja se od srca odazivam predlogu Vašem i Vašeg odbora, čiji ste Vi predsednik, da uzmem učešća u tome svečanom činu. Ja želim da kapela bude onakva, kakva najbolje odgovara velikom pesniku. To treba da bude jedan vidni spomenik zahvalnosti današnjeg pokolenja i svih nas prema pesniku slobode - Vladiki Radu. Ja ću od srca da snosim sve materijalne izdatke iz moje kase..."

Odbor je tada prišao rešavanju još jednog važnog pitanja: da li samo obnoviti kapelu ili sagraditi novu. I kralj Aleksandar je razmišljao o tome, pa mu je palo na um da potraži savet od jednog od najvećih vajara toga vremena - Ivana Meštrovića. Skulptor je umesto davanja usmenih saveta, načinio skicu nove kapele i objavio je u zagrebačkom listu "Nova Evropa". Kada je mitropolit Gavrilo video Meštrovićev crtež, neprijatno se iznenadio, jer mu se činilo da je umetnik zamislio Njegošev grob kao egipatsku piramidu, što je odudaralo od pravoslavne tradicije i duha velikog pesnika.

Znajući da je Meštrović to uradio na kraljevu inicijativu, crnogorski mitropolit je zatražio prijem u dvoru. Kralj je saslušao obrazloženje predsednika Crkvenog odbora i prihvatio njegovo mišljenje da Meštrovićeva ideja, mada vođena darom jednog velikog umetnika, nije u duhu kanonskih pravila crkve i odudara od duha pravoslavlja.

Kralj je posle ovoga uputio jednu vrstu izvinjenja odboru i dao sugestiju da se prilikom obnove kapele koristi, između ostalog, i mermer iz Venčaca, kraj Karađorđeve Topole kao simbol, kako je napisao u pismu, "da će na taj način, dve dinastije biti najbolje do kraja ujedinjene, kao što će biti ujedinjene Srbija i Crna Gora". Kralj se izvinio i Meštroviću što njegove skice nisu iskorišćene za izgradnju kapele, ali mu je kao neku vrstu nadoknade ponudio novi projekt - izradu spomenika Neznanom junaku na Avali.

U leto 1924. godine počeli su građevinski radovi na crkvici i prilaznom putu, a završeni su na vreme i svečano otvaranje crkvice na Lovćenu, kao i prenos posmrtnih ostataka velikog pesnika i vladike, zakazani su za 21. septembar 1925. godine.

Kralj i kraljica su nekoliko dana pre toga stigli u Crnu Goru i prvo posetili Vasojeviće, iz kojih je, prema predanju, poticao Karađorđev deda Jovan Đurašković. Posle toga je kraljevski par obišao gotovo sve gradove i istorijska mesta, oduševljeno dočekan od mase sveta.

Narod je bio najviše oduševljen time što je kraljica Marija sve vreme puta bila obučena u crnogorsku narodnu nošnju. To je za starije ljude koji su poštovali tradiciju bio simbol povezanosti dinastije Karađorđević za Crnu Goru i dokaz da potomci srpskog vožda pamte da njihov predak potiče "iz ovih krajeva".

Kralj Aleksandar je dan pre otvaranja kapele stigao na Cetinje i iskoristio priliku da se obrati okupljenim građanima:

"Crna Gora imala je vladare, koji su se očinski starali o vama, a vi ste im se oduživali vernošću i ljubavlju. Od kad smo Kraljica i ja stupili među vas, Crnogorci su nas na svakom koraku pozdravljali takvom srdačnošću, da sam ja uveren da niko u ovoj zemlji neće pomisliti da je staranje o vama sada manje. Naprotiv, dve su se loze sada spojile i njihov izdanak biće jači. Duše Njegoša i Karađorđa bile su se srele, razumele i privile velikom narodnom poslu. Nad grobom Njegoševim danas je kamen sa Venčaca, na domaku Karađorđeve Topole i pod njim će ležati vladika Rade. Još jednom vam hvala na ljubavi, kojom ste nas obasuli".

Sutradan je jugoslovenski vladar zajedno sa srpskim patrijarhom Dimitrijem, mitropolitom Gavrilom i episkopom Vasilijem izneo iz riznice Cetinjskog manastira veliki hrastov kovčeg sa Njegoševim posmrtnim ostacima. Posle odslužene molitve i nadahnutog govora episkopa Nikolaja Velimirovića, povorka sa kovčegom krenula je kroz varoš. Od izlaska sa Cetinja sprovod se nastavio automobilima do Ivanovih Korita, a zatim na konjima i peške do kapele.

Pucnjava topova s Ivanovih Korita oglasila je da se Njegoševe mošti nose uz lovćenske vrleti: teški kovčeg na rukama nosili su, smenjujući se, "bratstvenici Njegoševih..." Prema novinskim izveštajima, toga dana na Lovćenu se okupilo preko 15.000 ljudi, koji su sa pijetetom pratili ovaj veličanstven događaj.

(Nastaviće se)