Sa Brežnjevim jedna duša

SVI državnici Istočnog i Zapadnog bloka - Azije, Kanade, Amerike, Australije - bili su često Titovi gosti jer je on bio „most“ između njih. Na mene su posebne jake utiske ostavljali dolasci presednika SSSR Leonida Brežnjeva, koji je bio čest gost na dvoru kod Tita i Jovanke. To su bili izuzetno srdačni susreti uz obavezno grljenje i ljubljenje.

Brežnjev je voleo da provodi vreme s Titom u Karađorđevu. Njih dvojica su bili slične duše: voleli su lov, ribolov, votku, masna i jaka jela, muziku... Brežnjev je obožavao da se vozi sankama. Te sanke su bile napravljene od specijalno rezbarene tisovine, koje su pravili naši poznati drvodeljci. Pošto su sanke bile specijalno pravljene za Tita, morale su da budu udobne. Bile su obložene sicevima i bačkim ćilimima, tako da je obojici bilo veoma udobno. Tri konja „lipicanera“ bi vukla sanke, a oni su uživali u zimskoj idili, uz lavež lovačkih pasa.

Lepo je bilo i njihovim suprugama koje su ostajale da ćaskaju kraj kamina, uz engleski čaj. Niko im u tim prilikama nije prilazio, osim mene - ako bi me Jovanka pozvala da ih još nečim poslužim - a i zbog mog znanja ruskog jezika.

I dok bi dame pile čaj, Tito i Brežnjev bi završili sa sankanjem, pa otpočeli lov. Takmičili su se u lovačkim veštinama, jer su obojica bili dobri lovci.

Sećam se da je prvi trofej osvojio Brežnjev kad je odstrelio ogromnog jelena-lopatara, pa su u tu čast nazdravili „šumadijskim čajem“.

Tito je, na prvi pogled, bio uzbuđen što je Brežnjev imao više lovačke sreće, ali je moguće da mu je namerno prepustio trofej.

Od jelena-lopatara zgotovio sam lovački paprikaš, koji su u slast pojeli, tako ukusan, kao što Tito reče, „prste da poližeš“. Brežnjev je zatim, u Karađorđevu, na rusko-kavkavski način napravio „šašlik“ (ražnjić), što se Brozu mnogo svidelo. Na kraju su se, onako slovenski, dobro izljubili i izgrlili.

Brežnjev je bio duhovit i inteligentan čovek. Voleo je da se šali i da priča viceve, naročito posle treće ispijene votke, kada mu se jezik razveže. Inače, „žurke“ Brozovih i Brežnjevih trajale su do zore, uz obaveznu svirku Cigana i bačkih tamburaša, koji su često izvodili i ruske romanse, što je Rusa izuzetno veselilo.

Brežnjev je bio, i do kraja ostao, veliki Titov prijatelj, što je dokazao i kad mu je, iako bolestan od neizlečive bolesti, stigao na sahranu.

Godinama je Tito, svake poslednje nedelje u novembru, organizovao diplomatski lov za sve ambasadore akreditovane u Jugoslaviji.

Pre početka lova, svaki put je bio poslužen bogat „bački“ doručak u prirodi. Jelo se mnogo, pila se vruća rakija i kuvano vino; kako je Broz govorio - „da se zagrejemo pred lov“. Sve diplomate su prevozili sankama u koje su bili upregnuti konji.

Lov je trajao ceo dan, do predveče. Prilikom Titovog poslednjeg lova, na Dan republike, 29. novembra, dogodio se jedan incident, srećom bez posledica. Jednom diplomati je opalila puška, pa su se konji poplašili i počeli mahnito da jure. Svi su se uspaničili, osim Tita, koji je ostao miran. Rekao je smejući se:

- Ovo je dobar znak, biće dobar i bogat ulov.

Tako je i bilo. Ulovili su više nego ikad ranije. Sve diplomate su prebrojale svoj ulov. Tito je zahtevao da on to proveri i lično prebroji. Bilo je jasno da je ulovio najviše. Ustrelio je sedamnaest divljih svinja. Naravno, goniči su najviše njemu naterivali svinje na nišan. Onda je naredio vojnicima da otvaraju usta divljih svinja i da im broje zube, po čemu su se određivali trofeji.

Za vreme lovačkog banketa, opet čudan znak koji tada nisu mogli da protumače. Prilikom otvaranja šampanjca čep na boci je tako jako pukao, da su se mnogi uplašili misleći da je bomba eksplodirala.

Tito je najviše voleo da se odmara u Karađorđevu, zbog, kako je govorio, tri ruže vetrova: jedna sa Fruške gore, jedna sa Dunava, i jedna sa Karpata, zbog lepe prirode, šume, životinja i ptica.

Često je pričao o svom starom konju, koji mu je u ratu spasao noge od mraza! Bio je ostario, oslepeo, i Tito je naredio da se neguje kao čovek. Konj je doživeo duboku starost. Kada je uginuo, sahranjen je u Karađorđevu.

Jedne noći, Tita je u Karađorđevu probudila rika bizonke koja se telila. Otišao je da prisustvuje tom činu. Otelila je blizance. Tito im je dao imena - Miško i Tisa. Nažalost, sestra Tisa je uginula kroz nekoliko dana, jer majka nije imala dovoljno mleka za oboje mladunaca.

Tito je naredio:

- Ovo mladunče sahranite u vrtu vile!

Od tada su životinje koje su život završavale u nacionalnom parku Karađorđevo, tu i sahranjivane.

Tito je bio veliki ljubitelj svih životinja, ptica - prirode uopšte. Bio je plemenit prema njima. Pudlica Belinda je do Titove smrti spavala na njegovim nogama. Bio je ubeđen da mu ona svojim prisustvom oduzima negativnu energiju, i grejući mu noge, izvlači bol iz njih.

Jednog dana, posle napornog rada u vili Karađorđevo, Tito je seo u svoj automobil i sam se odvezao do čarde u Bačkoj Palanci. Na čardi su se svi iznenadili i uzbudili. Onda mu je ciganski orkestar svirao bački bećarac, a Tito ih kitio novčanicama, kao što je to radio, kako nam je pričao, „nekada u mladosti“, i jeo nadaleko čuveni riblji paprikaš.

Malo ko zna da je Tito povremeno odlazio i u bircuz kod baba Živane u Deronje, na dobru muziku i pileći kotlić. Znao je da bekrija do zore i da muzici napuni tambure parama, od kojih su mogli da žive nekoliko meseci.

(Nastaviće se)